Skup na Slaviji nije bio važan samo zbog brojnosti. Bio je važan zato što je pokazao da je narativ o nepobedivosti režima konačno srušen, a da je Srbija, do biološkog krika, željna suštinske promene.
Poslednji skup na Slaviji definitivno je bio veći nego onaj na Vidovdan prošle godine, ali umesto licitiranja brojevima, potrebno je reći nekoliko rečenica o tome zašto je ovaj skup najveća pobeda do sada i zašto predstavlja definitivnu prelomnu tačku.

Svi oni koji su danima unazad tražili banalne razloge i izgovore tipa „neću doći zbog ovoga ili onoga“, posle ovoga su potpuno obesmišljeni. Sva ta tobožnja principijelna neslaganja, estetske zamerke i večita gunđanja dežurnih cinika pokazala su se kao najobičniji paravan za ono što ih, zapravo, najviše boli: činjenicu da u ovoj čistoj i iskrenoj borbi ne vide sopstvenu korist, niti prostor za lični profit.

Nasuprot tom sitnosopstveničkom mentalitetu, studentski pokret je demonstrirao vrhunsku širinu, zrelost i intelektualni kapacitet. Iako je program predstavljen u kratkim crtama, već na osnovu obraćanja govornika na skupu jasno je da studentska lista može da ponudi ozbiljan politički okvir: spasonosni, zdrav miks građanskog i nacionalnog, kao idealan balans za modernu i stabilnu Srbiju. To nije beznačajno. Naprotiv.

Program o kome se govorilo jeste sveobuhvatan. On podrazumeva očuvanje i duboko poštovanje srpskog identiteta, ali istovremeno garantuje harmoničan suživot svih nacionalnih zajednica i apsolutno jednaka prava za sve građane Srbije. To je formula za normalan, dostojanstven i prosperitetan život.

Umesto ulaganja u stadione, najavljeno je ulaganje u zdravstvo, kako bi zdravstvena zaštita bila dostupna svima. Pored toga, najavljena je i radikalna ekonomska reforma, borba za obespravljene radnike, kao i borba za opstanak poljoprivrede i sela. Prosveta, kultura, umetnost – sve ono što je decenijama potiskivano, ponižavano i sistematski urušavano – ponovo je vraćeno u središte političkog govora.

Ono što smo mogli da čujemo na skupu nisu kozmetičke korekcije, već najava potpune i korenite promene celokupnog devijantnog sistema koji je decenijama razarao našu državu i društvo.

Prisustvo stotina hiljada ljudi na ulicama predstavlja najjasniji mogući indikator i društveni barometar: narod je do biološkog krika željan suštinske promene. Ta svest se više ne može suzbiti, niti vratiti u pređašnje stanje. Upravo zato su studenti ovom masovnošću, energijom i zrelošću već pobedili.

A kako sve to izgleda iz ugla režima?

Razmere ovog skupa samo su potvrdile ono što Aleksandar Vučić veoma dobro zna. On, po svemu sudeći, raspolaže preciznim istraživanjima javnog mnjenja na dnevnom nivou i svestan je da gubi tlo pod nogama. Narativ o nepobedivosti režima definitivno je srušen. Upravo iz tog straha i jasnih brojki koje vidi u istraživanjima, sve je izvesnije da izbora, ukoliko se on bude pitao, ove godine neće biti. Vučić će taktički čekati krajnji zakonski rok za predsedničke izbore, kako bi u isti paket pokušao da ugura i parlamentarne. S obzirom na to da stepen njegove bahatosti raste proporcionalno rastu podrške studentima, ne bi trebalo da nas iznenadi ni scenario u kome bi sutra pokušao da proglasi kako „nema uslova za izbore“, uz poznatu matricu o „rušenju države“. Ali, o tome nekom drugom prilikom.

U svetlu tog straha režima treba posmatrati i pozadinu incidenata koji su se odigrali kod zloglasnog Ćacilenda. Ti incidenti teško deluju kao slučajnost; njihov politički efekat bio je jasan: da se nasiljem baci senka na skup i da se pažnja javnosti skrene sa njegove masovnosti, energije i poruka koje su sa njega poslate. Režim je očajnički želeo da se u javnom prostoru priča o incidentima, a ne o onome što se dogodilo na Slaviji. Više nego indikativno delovalo je i to što je N1, u svom dnevniku u 22 časa, posvetila neuporedivo više pažnje tim incidentima nego samom skupu i porukama koje su sa njega poslate.

Ipak, nikakvi incidenti nisu mogli da zasene ono što je suštinski obeležilo ovaj skup. Ono čega bi režim trebalo najviše da se plaši bio je govor akademika Saičića. Saičić je održao verovatno najbolji i najvažniji politički govor od početka ovih protesta.

On je predstavio esenciju studentske liste. Njegov nastup bio je jednostavniji, ali snažniji, dublji i prijemčiviji od prošlogodišnjeg vidovdanskog Lomparovog govora. Saičić je uspeo da bude istovremeno i građanski, i nacionalni, i duhovni, i sekularni. Demonstrirao je savršen spoj zdrave građanske svesti i zdravog nacionalnog ponosa. U tome je, možda, i najveća snaga ovog pokreta. On ne traži Srbiju bez identiteta, ali ni Srbiju zarobljenu u zloupotrebljenim simbolima. Ne traži državu bez tradicije, ali ni državu u kojoj se tradicija koristi kao paravan za pljačku, nasilje, bahatost i poniženje građana. On traži normalnu, dostojanstvenu, uređenu i slobodnu Srbiju.

Na kraju, treba reći i ono najvažnije: ovoj deci smo ostavili ogromno breme, težak teret i društvenu deponiju, a sada od njih očekujemo da naprave oazu. Kao što je rekao poslednji govornik, student Andrej Tanko, oni možda nemaju odgovore na sva pitanja, ali imaju čistotu, energiju i stručne ljude. Naša je dužnost da im u tome pomognemo, umesto što mudrujemo sa strane, tražimo im mane i dlaku u jajetu.

Studentska lista pobeđuje, i, ako Bog da, novo vreme za Srbiju je počelo.

   dopisnik iz Beograda

Funkcioneri SNS-a pokušali da zasene akciju mladih, ali su se našli u slici sopstvenog poraza

U Srbobranu se dogodilo ono čega se vlast očigledno najviše plaši: građani su se odazvali pozivu mladih. Ne velikoj partijskoj infrastrukturi, ne opštinskom aparatu, ne funkcionerskim pozivima i organizovanim dolascima, nego studentima i mladim ljudima okupljenim oko neformalne Samoinicijativne grupe mladih Srbobran.     

Oni su pozvali građane da im se pridruže, delili nalepnice sa porukom „Studenti pobeđuju“ i lepili ih kao simbol jedne šire poruke: da strah više ne prolazi, da mladi nisu sami i da građani sve jasnije prepoznaju ko u ovoj zemlji brani dostojanstvo, a ko brani fotelje.

Međutim, umesto da lokalna vlast pokaže makar minimum političke zrelosti i pusti mlade da svoju akciju sprovedu mirno, dogodilo se upravo suprotno. Pripadnici i funkcioneri Srpske napredne stranke pojavili su se na istom mestu, doneli svoj štand i postavili ga tik uz studente i građane koji su ih podržavali. Time je poslata jasna poruka: vlast više ne može da podnese ni nalepnicu, ni okupljanje mladih, ni jednu jednostavnu rečenicu: studenti pobeđuju.

Na licu mesta bili su, između ostalih, predsednik opštine Srbobran Radivoj Debeljački, predsednik Skupštine opštine Srbobran Radivoj Paroški, lokalna funkcionerka Milena Alargić, kao i Aleksandra Maletić, potpredsednica Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine i članica Srpske napredne stranke. Njeno prisustvo bilo je posebno zanimljivo, jer je delovalo kao da je u Srbobran došao neko sa višeg nivoa vlasti da proveri da li lokalni naprednjaci izvršavaju zadatak onako kako se od njih očekuje.

A zadatak je, sudeći po onome što se moglo videti, bio jednostavan: provocirati, ometati, nadglasavati i zastrašiti.

U tome se posebno istakao Radivoj Paroški, koji je tokom događaja ulazio u rasprave sa studentima, dobacivao im i pokušavao da ih ponizi pitanjima o položenim ispitima. Bilo je to politički i ljudski porazno: lokalni funkcioner, čovek sa dugim stažom u politici, raspravljao se sa mladima koji su od njega mlađi po 45 ili više godina, pokušavajući da im drži lekcije iz akademskog uspeha i životnog autoriteta.

Ironija je još veća ako se ima u vidu da se Paroški obrazovao u oblasti marksizma, dakle u akademskom okviru koji odavno ne postoji u obliku u kom je postojao u vreme SFRJ. To, naravno, samo po sebi nije sporno. Sporno je kada neko ko je političku karijeru gradio kroz funkcije, partijsko preletanje i javne položaje pokušava da studentima meri vrednost brojem ispita, i to u trenutku kada ti studenti pokazuju više građanske hrabrosti nego mnogi koji decenijama žive od politike.

Ni predsednik opštine Radivoj Debeljački nije propustio priliku da se uključi u raspravu sa mladima. Umesto da kao predsednik opštine pokaže smirenost, dostojanstvo i odgovornost, on se, prema onome što se videlo na licu mesta, upustio u prepucavanje sa studentima, pozivajući se i na sopstveno akademsko zvanje. Tako je vlast još jednom pokazala da joj problem nisu ni uvrede, ni podele, ni incidenti, nego mladi ljudi koji joj više ne ćute.(otvori ovaj link) https://youtube.com/shorts/qUbgbqM2rEQ?feature=share

Posebno neprijatna bila je atmosfera u kojoj su studentima, prema svedočenjima prisutnih, upućivane optužbe da su „drogirani“. Takve reči, naročito kada dolaze od političkih funkcionera, nisu samo uvreda. One su pokušaj diskreditacije mladih ljudi koji su mirno izašli na ulicu, delili nalepnice i razgovarali sa građanima. Kada vlast nema odgovor na poruku, ona napada nosioca poruke. Kada ne može da pobedi argument, pokušava da uprlja čoveka. A prema onome što smo videli na licu mesta, upravo pojedini funkcioneri SNS-a delovali su vidno uznemireno, rastrzano i van kontrole, što čitaoci mogu i sami da procene na osnovu snimka koji objavljujemo uz tekst.(otvori ovaj link) https://youtube.com/shorts/7_99cNOuu5w?feature=share

Ipak, ono što se na kraju dogodilo bilo je simbolički jače od svake provokacije. Studenti su, mirno i duhovito, prišli predsedniku opštine, seli pored njega, držali nalepnice „Studenti pobeđuju“ i fotografisali se. Ta slika govori više od bilo kog saopštenja. Vlast je došla da demonstrira silu, a završila je kao scenografija studentske pobede. 

Važan detalj celog događaja bilo je i upadljivo odsustvo uniformisane policije. Situacija je u više navrata bila na ivici ozbiljnijeg incidenta, atmosfera je bila napeta, provokacije su bile stalne, a mogućnost fizičkog sukoba nije delovala nerealno. Ipak, policije u uniformi nije bilo tamo gde bi građani mogli da je vide i gde bi njeno prisustvo preventivno smirivalo situaciju.

To odsustvo otvara ozbiljno pitanje. Ako policija ume da se pojavi u većem broju i u daleko mirnijim situacijama, zašto je nije bilo onda kada su lokalni funkcioneri i stranački aktivisti stali neposredno uz mlade ljude i njihove pristalice, uz atmosferu stalnog verbalnog pritiska? Ako su se inspektori u civilu nalazili negde u blizini, to nije isto što i vidljivo, preventivno prisustvo policije. Građani nisu dužni da nagađaju da li ih neko štiti. Institucije postoje da bi bile vidljive onda kada je najpotrebnije.

A najvažnije od svega jeste broj. Podržavalaca studenata i neformalne Samoinicijativne grupe mladih Srbobran bilo je duplo više nego pristalica i funkcionera Srpske napredne stranke. U političkom smislu, to je suština celog događaja. SNS je došao sa štandom, funkcionerima, provokacijama i pokušajem pritiska. Studenti su došli sa nalepnicama. I pobedili su.

Zato Srbobran nije bio samo lokalna epizoda. Srbobran je bio mala, ali jasna slika jednog većeg procesa. Režim više ne reaguje kao sigurna vlast, nego kao vlast koju je uhvatila panika. Svaka nalepnica mu izgleda kao pretnja. Svaki student kao protivnik. Svaki građanin koji priđe mladima kao dokaz da kontrola popušta.

U tome je najveći poraz naprednjaka u Srbobranu. Nisu izgubili zato što su ih studenti nadvikali. Izgubili su zato što su pokazali da ih se plaše.

A poruka koja je ostala posle svega kratka je, jasna i jača od svih njihovih provokacija:

Studenti pobeđuju.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

U izvodima iz Centralnog biračkog spiska za redovne birače za lokalne izbore 2024. godine u opštini Šekovići, Republika Srpska, nalaze se imena više osoba koje su javnosti u Srbobranu poznate kao stanovnici, radnici, politički aktivni članovi SNS-a ili lica povezana sa ovom opštinom.

Samo pojavljivanje nečijeg imena u biračkom spisku, naravno, ne znači automatski da je ta osoba izašla na izbore i glasala. Međutim, upravo zato se otvara pitanje koje zaslužuje jasan odgovor nadležnih institucija: da li su osobe iz Srbobrana, čija se imena nalaze u biračkom spisku opštine Šekovići, glasale na lokalnim izborima u toj opštini?

Prema dostupnim dokumentima, reč je o izvodima iz Centralnog biračkog spiska za redovne birače za lokalne izbore 2024, koje je izdala Centralna izborna komisija BiH. U dokumentima se za biračko mesto 101B005 – Markovići navodi ukupno 293 birača, a u tabeli pripadajućih adresa nalaze se, između ostalog, šifre adresa koje vode na mesta i naselja Markovići, Akmačići, Đurići, Tepen i druga naselja u opštini Šekovići.

Upravo na tom biračkom mestu, 101B005 – Markovići, pojavljuje se najveći broj imena koja se dovode u vezu sa Srbobranom. Među njima su, između ostalih: Paroški Milan, Paroški Radinka, Nićin Verica, Nićin Ivan i Ornjakov Rajka. U spisku su navedeni sa šiframa adresa 13335, 14453 i 14490, koje se u tabeli adresa za ovo biračko mesto vezuju za Akmačiće, Markoviće i Đuriće.

Na istom biračkom mestu, 101B005 – Markovići, nalaze se i imena više Popovića: Popović Vojislav, Popović Diko, Popović Drago, kao i druga imena iz iste grupe. U dokumentu su uz njih navedene šifre adresa u opštini Šekovići, najčešće 14453, koja se u tabeli adresa vezuje za Markoviće. U istom izvodu pojavljuju se i imena Dunđerski Nikolina, Ergelašev Dušanka, Maričić Janja, kao i Stevanović Slavica, takođe na biračkom mestu 101B005 – Markovići, sa šiframa adresa koje se odnose na naselja u opštini Šekovići. Drugi deo imena nalazi se u izvodu za biračko mesto 101B004 – Taševac, gde je navedeno ukupno 555 birača. Tabela adresa za ovo biračko mesto pokazuje da se šifre 30825 i 31240 odnose na adrese u samim Šekovićima, odnosno na Omladinsku ulicu i Ulicu narodnog heroja Miloša Zekića.

U tom spisku nalaze se, između ostalih, Popović Duško i Popović Radenko. Popović Duško je naveden sa šifrom adrese 30825, a Popović Radenko sa šifrom 31240, što su šifre koje se u tabeli biračkog mesta 101B004 vezuju za adrese u Šekovićima. Na biračkom mestu 101B004 – Taševac nalaze se i Tešanović Dušan i Tešanović Mileva, dok se Tešanović Nemanja pojavljuje u izvodu za biračko mesto 101B003 – Centar. Za biračko mesto 101B003 navodi se ukupno 604 birača, a među pripadajućim adresama je i šifra 26510, koja se odnosi na Šekoviće, odnosno Ulicu Ilije Birčanina.

Ovde, dakle, nije ključno pitanje da li neko ima poreklo iz Šekovića, da li su mu roditelji ili preci odatle, niti da li neko ima pravo da stekne državljanstvo Bosne i Hercegovine. To samo po sebi nije sporno. Sporno pitanje nastaje ukoliko osobe koje faktički žive, rade i politički deluju u Srbobranu istovremeno imaju biračko pravo na lokalnim izborima u Šekovićima, ili, još važnije, ukoliko su to pravo zaista i iskoristile.

Zato su pitanja za nadležne vrlo jednostavna:

Da li su navedena lica zaista glasala na lokalnim izborima u opštini Šekovići 2024. godine?

Ako jesu, po kom osnovu su ostvarila biračko pravo na lokalnim izborima u Šekovićima?

Da li imaju prijavljeno prebivalište u Šekovićima?

Ako imaju prebivalište u Šekovićima, po kom osnovu učestvuju u političkom i javnom životu Srbobrana kao stanovnici ove opštine? Ako, pak, imaju prebivalište u Srbobranu, po kom osnovu se njihova imena nalaze u biračkom spisku za lokalne izbore u Šekovićima?

Poseban politički kontekst ovoj temi daje činjenica da su se opštine Srbobran i Šekovići tokom 2025. godine pobratimile. Samo bratimljenje opština nije sporno. Saradnja među opštinama, kulturne veze, zavičajne veze i odnosi među ljudima mogu biti potpuno legitimni. Ali

kada se u javnosti pojavi pitanje da li se veći broj ljudi iz jedne opštine nalazi u biračkom spisku druge opštine, onda javnost ima pravo da pita: da li su institucionalne, zavičajne i političke veze između Srbobrana i Šekovića ostale u okvirima uobičajene saradnje, ili postoji i izborna dimenzija te veze koja uključuje takozvani izborni turizam?

Ovo pitanje je posebno važno zato što lokalni izbori ne odlučuju samo o strankama, nego o svakodnevnom životu jedne opštine: o budžetu, komunalnim poslovima, javnim ustanovama, lokalnim putevima, zapošljavanju, opštinskoj upravi i raspodeli lokalne moći. Zato je od presudnog značaja da na lokalnim izborima odlučuju ljudi koji zaista žive u toj lokalnoj zajednici i čiji se svakodnevni život odvija u toj opštini.

Ako su građani poreklom iz Šekovića, a žive u Srbobranu, to je njihovo privatno i porodično pravo. Ako imaju dvojno državljanstvo, ni to samo po sebi nije problem. Ali ako neko faktički živi u Srbobranu, učestvuje u političkom životu Srbobrana, a istovremeno je upisan kao redovni birač na lokalnim izborima u Šekovićima, onda je obaveza institucija da objasne da li je sve urađeno u skladu sa zakonom.

Još jednom treba naglasiti: samo prisustvo imena u biračkom spisku nije dokaz da su ta lica izašla na izbore. Birački spisak pokazuje da su upisana kao birači, ali ne pokazuje da su glasala. Upravo zato je neophodno da se nadležni organi oglase i odgovore da li su ova lica iskoristila biračko pravo u Šekovićima i na osnovu kog prebivališta.

Odgovore bi trebalo da daju Centralna izborna komisija BiH, nadležni organi Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, opština Šekovići, ali i opština Srbobran, ukoliko se pokaže da se među licima iz biračkog spiska nalaze osobe koje u Srbobranu žive, rade, obavljaju javne poslove ili učestvuju u lokalnom političkom životu. Javnost ne traži unapred presudu. Javnost traži objašnjenje.

Zato pitanje ostaje otvoreno: Da li su Srbobranci glasali na lokalnim izborima u Šekovićima, i ako jesu, ko im je to omogućio, po kom osnovu i da li je sve bilo u skladu sa zakonom?

U nastavku donosimo spisak imena koja se pojavljuju u dostupnim izvodima iz privremenog Centralnog biračkog spiska za redovne birače za lokalne izbore 2024. godine u opštini Šekovići. Uz svako ime navedeno je i biračko mesto na kojem se osoba nalazi u spisku, kao i šifra adrese koja je navedena u samom dokumentu.

Važno je još jednom naglasiti: prisustvo imena u biračkom spisku ne znači samo po sebi da je osoba izašla na izbore i glasala. To je upravo pitanje na koje bi nadležni trebalo da odgovore.

Spisak imena:

• Popović Pero — u spisku naveden kao Popović (Vladimir) Pero, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Popović Drago — u spisku naveden kao Popović (Tihomir) Drago, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Popović Diko — u spisku naveden kao Popović (Risto) Diko, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Paroški Milan — u spisku naveden kao Paroški (Gojko) Milan, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 13335.

• Paroški Radinka — u spisku navedena kao Paroški (Dragomir) Radinka, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Nićin Ivan — u spisku naveden kao Nićin (Dragan) Ivan, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 13335.

• Nićin Verica — u spisku navedena kao Nićin (Radenko) Verica, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 13335.

• Ornjakov Rajka — u spisku navedena kao Ornjakov (Miladin) Rajka, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14490.

• Dunđerski Nikolina — u spisku navedena kao Dunđerski (Marinko) Nikolina, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 13335.

• Ergelašev Dušanka — u spisku navedena kao Ergelašev (Tihomir) Dušanka, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Maričić Janja — u spisku navedena kao Maričić (Tihomir) Janja, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Popović Vojislav — u spisku naveden kao Popović (Vladimir) Vojislav, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Popović Radomir — u spisku naveden kao Popović (Dragomir) Radomir, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14453.

• Popović Radenko — u spisku naveden kao Popović (Miloš) Radenko, biračko mesto 101B004 – Taševac, šifra adrese 31240.

• Popović Duško — u spisku naveden kao Popović (Radivoje) Duško, biračko mesto 101B004 – Taševac, šifra adrese 30825.

• Tešanović Dušan — u spisku naveden kao Tešanović (Rajko) Dušan, biračko mesto 101B004 – Taševac, šifra adrese 31240.

• Tešanović Mileva — u spisku navedena kao Tešanović (Ljubisav) Mileva, biračko mesto 101B004 – Taševac, šifra adrese 31240.

• Tešanović Nemanja — u spisku naveden kao Tešanović (Ljubisav) Nemanja, biračko mesto 101B003 – Centar, šifra adrese 26510.

• Stevanović Slavica — u spisku navedena kao Stevanović (Đorđo) Slavica, biračko mesto 101B005 – Markovići, šifra adrese 14490.

Najveći broj navedenih imena nalazi se na biračkom mestu 101B005 – Markovići. U tabeli pripadajućih adresa za to biračko mesto šifra 14453 odnosi se na Markovići / Markovići, šifra 13335 na Akmačići / Akmačići, a šifra 14490 na Đurići / Đurići.

Za biračko mesto 101B004 – Taševac, šifra 30825 odnosi se na Šekovići / Omladinska, a šifra 31240 na Šekovići / Narodnog heroja Miloša Zekića.

Za biračko mesto 101B003 – Centar, šifra 26510 odnosi se na Šekovići / Ilije Birčanina.

Pojedina imena naših sugrađana koje smo istakli u gore navedenoj analizi su samo jedan mali broj onih za koje je urednik ovog teksta ubeđen da su naše komšije. Svako od čitalaca može pronaći još po nekog "svoga" ako se upusti u prelistavanje biračkog spiska opštine Šekovići. Ostaje dilema u vidu pitanja da li je u potpisivanju saradnje naše opštine i bratske opštine Šekovići dotaknuta i tema saradnje u oblasti reciprociteta na temu "izbornog turizma".

Spiskove birača opštine Šekovići možete pogledati na sajtu lokalni izbori 2024. opština Šekovići.

   Ž.B. "Bezcenzure.info" 

Kad ćacad peče prasad

Dok Srbobran s ponosom čuva uspomenu na gospodstvo Lenke Dunđerski, iz lokalne samouprave odlučili su da nam ponude svoje viđenje kulture – prase na ražnju. Manifestacija „Prasicijada“, održana u organizaciji Saveta mesne zajednice uz pomoć udruženja "Šlajz" i "Naša priča" i uz podršku Opštine, poslužila je kao jasan pokazatelj kako aktuelna garnitura razume kulturne potrebe našeg mesta.

Jedan od aktera ovog skupa, Mihajlo Mića Reljić, čovek čiji se uticaj u lokalnim strukturama često dovodi u vezu sa procesima kadriranja i zapošljavanja u opštini, ovom prilikom je sugrađanima predstavio sopstvenu viziju „napretka“. I to je, u najkraćem, njihovo razumevanje kulture. Za njega i ostale organizatore, vrhunac kulturnog uzdizanja svodi se na prase na ražnju, kotliće i hektolitre pića. Dok se javni interes povlači pred ovakvim manifestacijama, ostaje otvoreno pitanje kako neko sa takvim kulturnim dometom učestvuje u odlučivanju o sudbinama naših sugrađana. Upravo tu se postavlja i pitanje da li je Julkica Popović, direktorica srbobranskog Doma kulture, imala ulogu u organizaciji ovog događaja, s obzirom na to da ima iskustvo organizovanja proslave u kafani Proleće, održanoj nakon dodele Lenkinog prstena.

Posebno pitanje koje se nameće jeste ekonomska pozadina ove gozbe. Ako uzmemo u obzir da su se okretala 43 praseta, prosečne težine oko 25 kilograma žive vage, po ceni koja dostiže i 500 dinara po kilogramu, dolazimo do cifre od preko pola miliona dinara samo za meso. Kada se tome dodaju troškovi ćumura, drva, pića i prateće opreme, računica se dodatno uvećava. Zato je legitimno pitanje: ko je ovo platio i koliko je tačno ovaj dan koštao građane Srbobrana? Takođe, javnost ima pravo da zna da li je nabavka sprovedena transparentno ili na način koji pogoduje unapred poznatim dobavljačima.

Međutim, prava slika ove „kulture“ ne vidi se dok traje događaj, već dan posle. Na obali kanala, kod velike Idee, umesto uređenog izletišta ostavljeno je zgarište. Spaljena trava, pepeo i razbacano smeće postali su jedini trajni spomenik njihovoj organizaciji. To je odnos prema javnom prostoru i ekologiji – uzeti sve, a ostaviti pustoš.   

Vrhunac estetskog i kulturnog sunovrata upotpunila je i Milena Alargić. Dok je delila nagrade, ponosno je nosila majicu sa motivom svinjske glave i natpisom „Prasicijada“. Taj prizor možda najbolje oslikava estetske i vrednosne domete onih koji danas vode glavnu reč u našem mestu.

S obzirom na ovakav „uspeh“, nameće se i sledeći logičan korak: pošto se Mića Reljić već dokazao kao vrhunski menadžer za dim, pepeo i zagađenje, predlažemo opštini da mu bez oklevanja poveri i organizaciju „Lenkinog prstena“.

Taman da najsvetiju kulturnu manifestaciju našeg mesta ubuduće dočekuju ražnjevi, pivo i zgarišta — u skladu sa novouspostavljenim standardima.  

A mesto predsednice žirija za najlepšu ljubavnu pesmu moglo bi se, sasvim prirodno, prepustiti Mileni Alargić. Verovatno će stihove „ocenjivati“ sa istim onim žarom kojim gleda u reš pečenu plećku.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Na fotografiji nastaloj u Crvenki, na dan izbora u opštini Kula, vidi se jedan kadar dostojan političke istorije Srbije: u prvom planu stoji Radivoj Paroški, predsednik Skupštine opštine Srbobran, a iza njega, na vratima lokala koji je prijavljen policiji zbog sumnji na kupovinu glasova, stoji Miloš Brankov, knez romske nacionalne zajednice u Srbobranu. I čovek prosto ne zna da li je u pitanju stranački rad na terenu ili je ipak u pitanju dvorski protokol! Jer, realno gledano, ovo više ne izgleda kao običan stranački rad. Ovo izgleda kao da je gospodin Paroški unapređen u prvog ađutanta njegovog kneževskog visočanstva Miloša Brankova. Još samo da mu neko doda sablju, svečanu lentu i spisak dvorskih dužnosti, pa da se i formalno završi ta blistava karijerna transformacija.

A kakva je to transformacija! Od marksizma do monarhizma, od komiteta do dvora, od ideološke nastave do stajanja uz kneževska vrata. Nije to mala stvar! Nisu svi kadrovi sposobni za tako širok istorijski luk. Mnogi ostanu zaglavljeni u jednoj epohi. Ali ne i Paroški. On je čovek koji je uspeo da premosti čitavu političku geografiju Balkana i da od partijskog druga stigne do gotovo ceremonijalne funkcije čoveka od posebnog kneževskog poverenja.

I tu negde, priznaćete, ima i nečeg fascinantnog. Jer dok običan svet misli da je politika borba ideja, Paroški nam pokazuje da je ona, u stvari, veština prilagođavanja. Danas diplomirani marksista i komunista, sutra predsednik opštinskog odbora stranke čiji je osnivač četnički vojvoda Tomislav Nikolić, a prekosutra prvi ađutant romskog kneza. Danas teorija klase, sutra praksa romskog kneževskog dvora. Danas istorijski materijalizam, sutra ćacizam, prekosutra multikulturalizam. Zato bi njegov zvanični opis funkcije ubuduće mogao da glasi: predsednik Skupštine opštine Srbobran, diplomirani profesor marksizma i prvi ađutant njegovog visočanstva romskog kneza Miloša Brankova. Po potrebi savetnik, po potrebi logistika, po potrebi čovek za protokol, a po potrebi i za one proverene poslove kojima se, kako zli jezici kažu, najviše bavio dok je bio zamenik pokrajinskog sekretara: da se skokne po burek, da se donesu novine ili da se pristavi kafa. Neko drugi bi, možda, na tom putu stekao ekspertizu u regionalnom razvoju, strateškom planiranju ili ozbiljnoj javnoj politici. Ali naš politički folklor odavno zna da se karijere ovde ne grade radom i zalaganjem, nego poslušnošću i pravovremenim prisustvom na pravom mestu. Otud na ovoj fotografiji sve deluje nekako prirodno: čovek stoji tamo gde stoje oni koji su ceo život vežbali da svakoj vlasti budu pri ruci.

A onda, povrh svega, dolazi i ta meteorološka nota koja celu scenu čini gotovo dirljivom. Hladno, kišovito, neugodno vreme, a gospodin Paroški ipak stoji na dužnosti, kao da su godine samo administrativni podatak. A nisu. Čovek je već nadomak ne samo političke nego i starosne penzije. Treba paziti na sinuse, na pritisak, na kolena, na reumu. Nije svaka lojalnost vredna upale zglobova. Vlast, kao što znamo, ume da prođe. Ali reuma, kad jednom dođe, glasa sama za sebe i ne izlazi iz koalicije.

Zato ova fotografija jeste više od trenutka zabeleženog objektivom. Ona je mala lokalna alegorija o Srbiji. O zemlji u kojoj marksista može mirno da završi kao kadar stranke četničkog vojvode, u kojoj predsednik skupštine može u jednom kadru delovati kao dvorski ađutant romskog kneza, i u kojoj se ceo politički razvojni put jednog čoveka najjasnije vidi tek onda kada stane sa strane, malo ispred vrata, kao da čuva prolaz između dve epohe.

Da nije tužno, bilo bi urnebesno. Da nije urnebesno, bilo bi samo tužno. Ovako je, kao i obično kod nas, i jedno i drugo u isto vreme. Zato ova fotografija i jeste tako dragocena: ne zato što je lepa, nego zato što je istinita na onaj poseban, jedinstven način, na koji jedna dobra slika ponekad objasni više nego nečija cela zvanična biografija.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Kula u nedelju nije glasala samo za odbornike. Kula je glasala pod pritiskom, pod opsadom i pod porukom da vlast više ne veruje ni sebi, pa je upregla kompletan državni i paradržavni aparat: stranku, koalicione partnere, funkcionere i aktiviste iz cele Vojvodine, logistiku, policiju, punktove za kupovinu glasova, automobile bez tablica i batinaše sa fantomkama. Dakle, ljude čiji zadatak nije bio da ubede građane, nego da ih slome. Zato je ono što se juče dešavalo u Kuli više ličilo na opsadno stanje nego na izbore . To je bio ogledni primer kako izgleda kada režim brani vlast tamo gde ozbiljno oseća da mu tlo izmiče pod nogama. Zato je možda najvažnija slika cele večeri ona u kojoj predsednik države iz stranačkog štaba saopštava rezultate lokalnih izbora u deset opština, računajući „10:0“ i nazivajući studentske liste „blokaderskim“, dok za Kulu govori da je „pobeda i u Kuli“ iako tada još nije bilo obrađeno svih 40 biračkih mesta. U normalnoj zemlji, predsednik države uopšte ne saopštava rezultate bilo kakvih izbora, a kamoli opštinskih. U nenormalnoj državi sa okupiranim institucijama, predsednik je sve: i kandidat na lokalnim izborima, i šef svih opštinskih izbornih komisija, i predsednik biračkih odbora, i sve drugo osim onoga što bi prema ustavu MORAO da bude - predsednik svih građana. Vučićevo obraćanje imalo je cilj da prikrije činjenično stanje, i da ono što je u suštini ogroman pad režima predstavi kao pobedu. A činjenice su neumoljive: kada su obrađena sva biračka mesta, pokazalo se da je koalicija oko SNS-a osvojila 11.796 glasova, odnosno 51,35 odsto i 19 mandata, dok je „Glas mladih opštine Kula“ osvojio 11.327 glasova, odnosno 48,65 odsto i 18 mandata. Razlika je 469 glasova. Jedan mandat. Toliko iznosi sva ta sila, sav taj državni i partijski napor uložen da se u Kuli ne dogodi ono čega su se najviše plašili, da studentsko-građanska lista pokaže da je car go. Još važnije, „Glas mladih“ je već najavio zahtev za poništavanje izbora na najmanje tri biračka mesta zbog, kako tvrde, ozbiljnih nepravilnosti, uključujući i nedostatak kontrolnih listića na pojedinim mestima. To znači da priča o Kuli nije završena onog trenutka kada je Vučić proglasio pobedu pred kamerama.

Ali Kula se juče nije lomila samo na brojkama. Lomila se na ulici. Na terenu su tokom dana beležene prijave o sumnjama na kupovinu glasova, o grupama aktivista SNS-a koje su nosile bedževe sa ćiriličnim slovom „ć“ kao znak raspoznavanja za ćacije, o automobilima bez tablica oko biračkih mesta, kao i o izrazito napetoj atmosferi tokom celog dana . Najtežu senku na jučerašnji dan u Kuli bacilo je nasilje. Portal 021 i televizija N1 objavili su snimke maskiranih napadača koji su metalnim štanglama i palicama napali građane kod stadiona FK Hajduk, a policija ne da nije reagovala, nego je zaštitila nasilnike. To nisu bili izbori, već dijagnoza stanja države i jasna poruka da režim neće prezati ni od čega. I upravo zato formalna pobeda SNS-a i satelita u Kuli ne deluje kao trijumf, nego kao skupa, nervozna, grčevita borba za ostanak na vlasti i odbranu funkcija.

U tom kontekstu, posebno poglavlje zaslužuju ljudi iz Srbobrana. S obzirom na to da su poslednjih nedelja više vremena provodili u Kuli nego u Srbobranu (o čemu smo u više navrata pisali), bilo je za očekivati da i na sam dan izbora budu u Kuli. I bili su, i te kako. Jedan od onih koji su se posebno istakli bio je Radivoj Paroški, predsednik Skupštine opštine Srbobran, koji je snimljen u raspravi sa meštanima Crvenke ispred lokala u ulici Žarka Zrenjanina, na mestu koje su aktivisti „Glasa mladih“ označili i prijavili policiji kao mesto na kojem se vrši kupovina glasova. Uz Paroškog, snimljeni su i drugi Srbobranci na koje su takođe stizale pritužbe. I prethodnih godina bilo je sličnih situacija, ali činjenica da predsednik skupštine jedne opštine mora da ide u drugu opštinu sa sve bedžom ćacija i da kisne celog dana obilazeći birače po Kuli, Crvenki i okolnim selima, govori da je naprednjacima dogorelo do nokata. A da je vlast zaista priterana uza zid, najbolje pokazuje poređenje sa prethodnim izborima. Na lokalnim izborima 2022. lista SNS-a osvojila je 52,06 odsto, a SPS 8,34 odsto. Juče je SNS u Kuli nastupio u najširoj mogućoj koaliciji, zajedno sa SPS-om, SRS-om, SVM-om i drugima, pa je ipak završio na 51,35 odsto. Dakle, čak i sa širom koalicijom i sa najozbiljnijom mogućom terenskom mobilizacijom, pretnjama i nasiljem, vlast je došla do rezultata koji je mnogo slabiji od ranijeg zbirnog dometa. To je očigledan dokaz strmoglavog pada. Kula je zato mnogo veći problem za SNS nego što to njihova “pobednička” retorika pokušava da prikaže. I nije Kula izuzetak. Naprotiv, Kula je samo najogoljeniji primer onoga što se videlo i u drugim opštinama. Prema uporednim analizama rezultata iz 2022. i ovogodišnjih izbora, vlast je pala u osam od deset lokalnih samouprava: u Kuli za 13%, u Aranđelovcu za 19%, u Majdanpeku za 7%, u Sevojnu za 37%, u Lučanima za 5%, u Bajinoj Bašti za 10%, u Smederevskoj Palanci za 18%, u Knjaževcu za 24%. Drugim rečima: čak i tamo gde je formalno “pobedila”, vlast je u većini mesta izašla mnogo slabija nego pre četiri godine. To je stvarni politički rezultat ovih izbora. Ne “10:0”. Ne konferencija za štampu. Ne propagandna predstava o totalnoj pobedi. Stvarni rezultat je da je SNS, čak i kada je sabrao partnere, u većini mesta dobio manje nego ranije. U Kuli je to posebno vidljivo: 2022. SNS i SPS zajedno su imali oko 60,4 odsto, a sada objedinjena koalicija oko SNS-a završava na 51,35 odsto. Dakle, pad je najočigledniji baš tamo gde je vlast digla najveću buku i gde je najviše pokazivala mišiće.

Zato Kula nije priča o tome kako je SNS pobedio. Kula je priča o tome koliko je sile, logistike, pritiska i političkog nasilja bilo potrebno da vlast ne izgubi. To više nije slika nepobedivog režima. To je slika režima koji oseća da ubrzano pada. A kada jedan mandat razlike mora da se brani kao istorijski trijumf, onda je zapravo svima jasno da više nije reč o sigurnoj vlasti, nego o vlasti koja se grčevito drži za poslednje poluge kontrole. Kula je to juče pokazala brutalno jasno.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Dok se bliže izbori u Kuli, postaje sve očiglednije da ono što smo videli i o čemu smo pisali pre 15-ak dana nije bilo jednokratno pojavljivanje, već praksa koja se ponavlja. Srbobranci su ponovo u Kuli. Ponovo za štandovima, ponovo među „lokalnim aktivistima“, ponovo u ulozi Kuljana. Ovoga puta, međutim, ekipa je dodatno pojačana.

Na terenu se, prema fotografijama i svedočenjima sa lica mesta, pojavljuju predsednik opštine Srbobran Radivoj Debeljački, njegov zamenik Vladimir Šarčev, član Opštinskog veća zadužen za sport, omladinu i turizam Jovica Andrić, Vidosava Sjekloća, kao i već poznata lica iz prethodne epizode, uključujući Mihajla Reljića i opštinsku prosvetnu inspektorku Smilju Sekulić – dvojac koji, ako je suditi prema fotografijama, ne ide jedno bez drugog kada su stranačke aktivnosti u pitanju.

Drugim rečima, ne samo aktivisti, već i vrh opštinskog rukovodstva Srbobrana na terenu u Kuli. I tu se postavlja nekoliko pitanja koja više nije moguće ignorisati:

Ako predsednik opštine Srbobran ima vremena da stoji za štandom u Kuli i učestvuje u kampanji u drugoj opštini, kada tačno vodi opštinu Srbobran? Ako njegov zamenik i članovi veća obilaze tuđe opštine, ko uopšte upravlja Srbobranom?

Ako su predsednik opštine Srbobran, njegov zamenik i članovi opštinskog veća u Kuli boravili za vreme radnog vremena, onda je javnost dužna da pita: da li su tamo bili kao privatna lica, kao stranački aktivisti ili kao funkcioneri plaćeni novcem građana Srbobrana? Ko je platio put, ko je platio vreme provedeno van opštine i da li su za sate provedene u političkoj akciji u drugoj opštini uredno primili platu iz budžeta? Jer ako jesu, onda građani imaju puno pravo da znaju zašto su ljudi koje plaćaju da vode Srbobran učestvovali u kampanji i pravljenju privida lokalne podrške u Kuli.

I možda najvažnije pitanje: da li su svi oni u Kuli samo kao stranački aktivisti, ili možda i kao budući „lokalni“ birači?

Jer podsetimo, praksa takozvane „migracije birača“ u Srbiji nije nepoznata i nije nova, već uobičajena pojava. U više navrata građani su prijavljivani na adrese na kojima realno ne žive, od napuštenih objekata do infrastrukturnih postrojenja, kako bi glasali na lokalnim izborima.

Posle dve uzastopne „posete“ iste ekipe iz Srbobrana, kao logičan nastavak nameće se pitanje: da li neki od ovih „Kuljana u pokušaju“ već imaju adresu u Kuli? Na nekoj trafostanici ili na nekoj od onih adresa koje postoje samo na papiru. Pošto već toliko vremena provode u Kuli, možda bi članovima opštinskog rukovodstva Srbobrana bilo isplativije da tamo iznajme neki smeštaj, nego da na svakih nekoliko dana iznova putuju da glume lokalnu podršku. A mogli bi i da razapnu šatore u gradskom parku u Kuli, poput Ćacilenda u Pionirskom parku u Beogradu. Možda bi to, na kraju krajeva, bilo jeftinije i za građane Srbobrana.

Kao da višednevno angažovanje u Kuli nije bilo dovoljno, na fotografijama sa jučerašnjeg skupa SNS-a u Beogradskoj areni, vide se predsednik opštine Srbobran Radivoj Debeljački, direktor Doma zdravlja Vlastimir Kladar i bivša direktorka te ustanove Svetlana Rajak , kao i drugi stranački aktivisti i opštinski funkcioneri. To dodatno otvara pitanje koliko vremena opštinsko rukovodstvo provodi na stranačkim skupovima van svoje opštine i kada se, između terena u Kuli i mitinga u Beogradu, zapravo bavi poslovima za koje je plaćeno novcem građana Srbobrana. Doktor Kladar je, inače, nedavno viđen u Novom Sadu, takođe usred radnog dana, dok se bavio stranačkim aktivnostima.

Istovremeno, dok opštinsko rukovodstvo obilazi Kulu i stranačke skupove u Beogradu, građani Srbobrana imaju pravo da postave pitanje: šta se dešava u njihovoj opštini? Dok lokalni funkcioneri stoje za štandovima u drugom mestu, dok dele letke i učestvuju u kampanji, dok pred kamerama „postaju Kuljani“, šta se za to vreme dešava u Srbobranu? Posebno u oblastima za koje su direktno nadležni. Ili su prioriteti jasno postavljeni – interes stranke ispred interesa građana Srbobrana?

U takvom ambijentu, ponovljeno „uvoženje“ ljudi iz drugih opština za potrebe kampanje u Kuli šalje prilično jasnu poruku. Ne o snazi, već o nedostatku iste. Jer ako je potrebno dovoditi rukovodstvo druge opštine da stoji za štandovima i pravi sliku podrške, onda se postavlja jednostavno pitanje: gde su Kuljani i zašto ih nema? Ako je podrška stvarna, ona se vidi na terenu. Ako nije – mora da se „uvozi“.

Kada se podrška uvozi iz druge opštine, onda izbori više ne liče na političko takmičenje, već na logističku operaciju. I možda baš zato ova druga epizoda „transformersa“ govori više od prve. Jer sada više nije reč samo o aktivistima. Sada je reč o funkcionerima. O ljudima koji bi trebalo da vode jednu opštinu a nalaze se u drugoj, glumeći njene stanovnike. I zato se na kraju nameće zaključak koji sve manje zvuči kao ironija, a sve više kao realnost: ako SNS u Kuli mora da uvozi i funkcionere da bi popunio kadar, onda je jasno u kakvom je stanju njegova podrška među Kuljanima. I koliko će to stanje biti vidljivo – već sledeće nedelje, na izborima.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

U javnom prostoru, naročito od nastanka društvenih mreža gde u današnjem vremenu gotovo svako ima priliku da u svom „parčetu“ virtuelnog prostora izrazi svoje mišljenje, nastalo je vreme u kojem više nije potreban ni naročit razlog, ni osećaj odgovornosti da bi se nečiji glas daleko čuo. Društvene mreže su demokratizovale mogućnost javnog nastupa, ali nisu donele i više razuma, više mere ili više istine. Naprotiv, dovele su do toga da ono što je nekada ostajalo u kafanskom dimu, izgovoreno u pijanom zanosu i bez većeg odjeka, danas dobija formu javne reči, dostupne svima i vidljive svakome. Tako je stvoren prostor u kojem se glas razumnog i glas besmislenog često čuju podjednako glasno. Iz takvog poretka prirodno su se izrodili i takozvani trolovi – oni kojima nije stalo do razgovora, već do provokacije; ne do istine, već do reakcije; ne do smisla, već do buke. A među njima ima i onih kod kojih se, iza potrebe da omalovažavaju i kvare svaki pokušaj normalnog razgovora, mogu naslutiti naznake ličnih devijacija. Posebno postaje zabrinjavajuće kada takvi ljudi ne ostaju samo u virtuelnom prostoru, već rade sa decom i mladima, a naročito kada se nalaze u prosveti, jer tada stvar prestaje da bude samo pitanje ružne internet-pojave i postaje ozbiljan društveni problem.

U takvom ambijentu postoji prizor koji se ponavlja veoma često. Neko iznese kritiku. Druga osoba na nju odgovori. Zatim ponovo odgovori. Pa još jednom. Pa još deset puta. Danima, nedeljama, ponekad i mesecima. Argumenti se pritom sve više gube, a u prvi plan izlazi nešto drugo: opsesivna potreba da se kritičar diskredituje, ponizi, proglasi zlonamernim ili bezvrednim. U takvim situacijama polemika prestaje da bude rasprava o idejama i pretvara se u psihološki fenomen.

Još je Sigmund Frojd, utemeljivač psihoanalize, u svojim tekstovima o narcizmu primetio da pojedine ličnosti grade snažno idealizovanu sliku o sebi. Ta slika može biti intelektualna, moralna ili ideološka: čovek sebe vidi kao nekoga ko ima poseban uvid u stvarnost, ko stoji iznad drugih, ko razume svet bolje nego većina. Problem nastaje kada se ta nerealna slika sudari sa javnom kritikom.

Tada dolazi do onoga što su kasniji psihoanalitičari nazvali narcisoidnom traumom javnog poniženja. Prema teoriji koju je razvio Hajnc Kohut, osobe čije samopoštovanje u velikoj meri zavisi od spoljašnjeg priznanja doživljavaju svaku javnu kritiku kao duboko poniženje. Ono što je za druge obična polemika, za njih postaje pravi udar na identitet.

U ovom kontekstu često se razvija opsesija: stalno ponavljanje istih tema, neumorno vraćanje na istu kritiku, pokušaji da se kritičar „razotkrije“, da mu se pripišu zle namere i da se javno diskredituje, a kritičar postaje predmet fiksacije. Umesto da se suoči sa mogućnošću da kritika ima neku osnovu, osoba usmerava svu napetost ka „neprijatelju“. Uz to dolazi i paranoidno tumačenje situacije, potreba za osvetom, snažan osećaj nepravde, mešavina ljutnje, psihičke vezanosti i neprijateljstva prema kritičaru. Sve to stvara psihološki prostor u kojem se kritičar pretvara u centralni objekat opsesije, dok sopstveno krhko samopouzdanje postaje sve očiglednije.

U ovoj dinamici javnog poniženja javlja se i odbrambena grandioznost: narcisoidna ličnost će radije da ubedi sebe da je žrtva napada nego da sebi prizna sopstvenu nesigurnost i neusklađenost slike o sebi sa stvarnošću. Svakodnevno pisanje tekstova, statusa ili komentara usmerenih ka predmetu fiksacije, koje taj predmet fiksacije ignoriše, u njegovim očima postaje dokaz pakosti i zavisti kod onog ko ne reaguje. „Ne reaguje – dakle, zavidi mi, želi da mi nanese štetu, želi da me omalovaži“, misli narcisoidna osoba, i upravo u toj interpretaciji dolazi do eskalacije besa i ljutnje. Što više predmet fiksacije ignoriše njegove pokušaje dokazivanja nadmoći, to narcisoidna osoba još više piše, tražeći bilo kakvu reakciju kao potvrdu sopstvene vrednosti i veličine. Svaki novi status, komentar ili tekst postaje sredstvo potvrde sopstvene grandioznosti, dok istovremeno u svakom izostanku reakcije vidi dokaz nepravde i neprijateljstva. Na taj način ciklus opsesije, paranoje, ljutnje i ritualnog dokazivanja sopstvene veličine postaje samoodržavajući, groteskno fascinantan i samodovoljan u očima narcisoidne osobe.

Još zanimljiviji uvid dao je Alfred Adler, koji je govorio o kompenzatornoj potrebi za veličinom. Po njegovoj teoriji, neki ljudi preterano naglašavaju sopstvenu intelektualnu ili moralnu nadmoć kako bi prikrili unutrašnji osećaj nesigurnosti. Što je taj osećaj dublji, to je potreba za dokazivanjem sopstvene veličine glasnija.

Frojd u svojim ranim tekstovima o narcizmu i libidu dodaje zanimljiv detalj: kada je predmet fiksacije osoba istog pola, on to objašnjava potencijalno potisnutom homoseksualnošću; kada je predmet kritike ili opsesije suprotnog pola, Frojd to povezuje sa smanjenim libidom ili erektilnom disfunkcijom.

Još jedan važan aspekt ponašanja narcisoidnih ličnosti javlja se kada izdaju sopstvene principe i ono za šta su se ranije glasno zalagali. Kada ljudi oko njih poštuju svoje principe, boreći se za njih i žrtvujući se nesebično, kod narcisa se javlja prezir i potreba da takve ljude diskredituje. Ponekad taj prezir prelazi u gotovo mračnu mržnju – jer u vrlinama i principijelnosti drugih vide svoje mane, svoj nedostatak integriteta i neprincipijelnost, što ih duboko uznemirava i pojačava njihovu opsesiju, ljutnju i potrebu za osvetom koju često podvode pod svoju moralnu dužnost.

U kontekstu narcizma Frojd je ukazivao i na fenomen projekcije koji će kasnije proširiti Karl Gustav Jung: osobine koje ne želimo da priznamo kod sebe često vidimo kod drugih. Kritičar tako postaje idealno mesto na koje se projektuju negativne emocije – zavist, zloba, pokvarenost, intelektualna inferiornost i stvaralačka impotencija.

U javnim polemikama to ponekad poprima gotovo ritualni oblik. Svaki novi tekst ili status služi istoj svrsi: ponovo dokazati sopstvenu moralnu i intelektualnu nadmoć i ponovo objasniti publici zašto je kritičar navodno bezvredan.

Što više neko pokušava da pokaže da je iznad kritike, to više otkriva koliko ga ta kritika zapravo pogađa. Što više energije ulaže u diskreditovanje jednog čoveka, to jasnije postaje da je upravo taj čovek centralni objekat njegovog psihološkog sveta.

Na kraju, polemika prestaje da govori o idejama. Ona počinje da govori o nečemu mnogo dubljem: o krhkosti samopouzdanja koje se održava stalnim dokazivanjem sopstvene veličine. O opsesiji, ljutnji, osećaju poniženja, preziru prema principijelnim ljudima i neprekidnoj potrebi da se dokaže sopstvena nadmoć.

I tako, dok narcisoidna ličnost zamišlja da je moralni i intelektualni svetionik, ona ostaje zarobljena u sopstvenom teatru apsurda. Pada i valja se u sopstvenoj kaljuzi, dok joj niko, ama baš niko, ne aplaudira.

P.S.

U narednim nedeljama nastavićemo da se, u formi eseja, bavimo pojavama i fenomenima internet - komunikacije, sa namerom da iz šire perspektive osvetlimo obrasce ponašanja, psihologiju javnog nastupa i tamniju stranu savremenog digitalnog prostora.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Dok se Kula priprema za lokalne izbore koji će biti održani 29. marta, politička scena u toj opštini dobija elemente političke, a možda i naučne fantastike. Jer ako su fotografije sa Instagrama predsednika SNS-a Miloša Vučevića verodostojne, u Kuli su se poslednjih dana pojavili – transformersi.

Ne oni iz Holivuda. Ovi su, izgleda, iz Srborana.

Naime, Vučević je pre dva dana na svom Instagram profilu objavio fotografije na kojima, kako navodi, obilazi stranačke aktiviste i građane u Kuli. Na prvi pogled, sasvim uobičajen politički marketing: štandovi, osmesi, i fotografije za društvene mreže.

Međutim, drugi pogled otvara jedno zanimljivo pitanje: gde su tu zapravo Kuljani?

Jer među ljudima koji okružuju predsednika SNS-a na fotografijama prepoznaju se dobro poznata lica iz opštine Srbobran. Ne slučajni prolaznici, Kuljani, nego funkcioneri i aktivisti iz Srbobrana.

Tako se na fotografijama jasno mogu videti:

- predsednica Skupštine opštine Srbobran Milena Alargić

- opštinska prosvetna inspektorka Smilja Sekulić

- novoizabrani član Opštinskog veća Slobodan Subić

- aktivistkinja SNS-a Melita Molnar

- direktorka Osnovne škole u Nadalju Branka Stanaćev

- aktivista SNS-a Milan Gluščević, kao i aktivista SNS-a Mihajlo Reljić, koji se diskretno pojavljuje u pozadini.

Drugim rečima: poznata ekipa iz Srborana na terenu u Kuli.

Naravno, nema ničeg nezakonitog u tome da aktivisti iz drugih mesta pomažu stranačkim kolegama u kampanji. Ali u političkom kontekstu Srbije, gde su izborni procesi godinama praćeni ozbiljnim optužbama za zloupotrebe, takve scene neminovno otvaraju jedno mnogo ozbiljnije pitanje.

Da li su Srboranci u Kuli samo gosti i statisti koji glume Kuljane – ili su možda i birači?

Podsetimo: poslednjih godina u Srbiji su u više navrata zabeleženi slučajevi takozvane „migracije birača“. Ljudi su prijavljivani na adrese na kojima realno ne žive – ponekad čak na objekte poput trafostanica, vodovodnih postrojenja, skladišta ili nepostojećih kuća – kako bi mogli da glasaju u opštinama gde vlast proceni da joj je svaki glas presudan.

Takvi slučajevi su zabeleženi u više gradova i opština tokom poslednjih parlamentarnih izbora 2023. godine, ali i na brojnim lokalnim izborima pre i nakon toga.

Zato fotografije iz Kule otvaraju pitanje koje se ne može tek tako ignorisati: da li su neki od ovih „posetilaca“ možda već prijavljeni na adresama u Kuli? Na nekoj trafostanici. Na nekom kolektoru otpadnih voda. Možda na gasnoj stanici, ili na nekoj od fantomskih adresa koje postoje samo u biračkom spisku?

U međuvremenu, politička situacija u Kuli dodatno pojačava sumnje. Na izborima će, koaliciji vlasti okupljene oko SNS-a, jedina suprotstavljena biti studentska lista „Mladi Kula“. Ali zato se pojavila jedna "zanimljiva" novina: lista pod nazivom „Mladi za Kulu“.

Sličnost u nazivu je, naravno, potpuno “slučajna”. Kao i to što se pojavljuje baš u trenutku kada bi većinski deo birača mogao da glasa za studentsku listu „Mladi Kula“. Jer nije tajna da se vlast u Kuli već duže vreme nalazi na staklenim nogama. Podrška SNS-u u toj opštini ozbiljno se srozala još od događaja iz maja prošle godine, kada su tokom političkih okupljanja vatrometi i druga pirotehnika ispaljivani u pravcu građana, što je izazvalo ogroman revolt među stanovništvom.

U takvom ambijentu, fotografije na kojima funkcioneri iz Srborana glume Kuljane dobijaju dodatnu težinu jer ostaje otvoreno pitanje: da li je u pitanju samo stranačka logistika – ili možda generalna proba za nešto drugo?

Ako su u pitanju samo fotografije na kojima Srbobranci glume Kuljane, javnost će to brzo zaboraviti.

Ali ako se ispostavi da su neki od ovih „gostiju“ u međuvremenu postali i birači u Kuli, onda bi se moglo reći da smo dobili još jednu epizodu domaće političke franšize:

Transformersi – birači koji se transformišu iz opštine u opštinu i prijavljeni su na adrese transformatora!

Razlika je samo u jednoj sitnici. U filmovima se transformacija dešava uz specijalne efekte.

U srpskoj politici, koja liči na sve osim na politiku, dovoljna je i prijava prebivališta.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Srbobran danas gleda ono što se godinama kuvalo ispod površine: javni obračun u vrhu lokalnog SNS-a, i to preko Doma zdravlja – institucije koja bi morala da bude poslednja linija političkog iživljavanja.

S jedne strane je dr Vlastimir Kladar, direktor Doma zdravlja „Dr Đorđe Bastić“. Sa druge dr Ilija Gazepov, nekadašnji nosilac i prvi na listi SNS-a na izborima u Srbobranu i opštinski funkcioner zadužen za zdravstvo, danas aktivan u udruženju „Plavi krug Srbobran“ za borbu protiv šećerne bolesti.

Povod sukoba je objava „Plavog kruga Srbobran“ (citirana sa njihovih društvenih mreža) da je direktor „ZABRANIO“ besplatne preventivno-edukativne preglede u apoteci Doma zdravlja, uz tvrdnju da je razlog to što dr Gazepov „izražava neslaganje sa radom“ direktora „zbog maltretiranja zaposlenih i većinom stanovnika opštine Srbobran koji ne mogu da ostvare zakonom zagarantovana prava za adekvatno lečenje“.

A odgovor direktora (prema komentaru koji je ostavio ispod te objave) nije bio ni institucionalan ni odgovoran, nego ličan, ponižavajući i primitivan: „Uvek bio nizak, takav i ostao, svima koji ga poznaju opšte poznato… sa ovim sam završio komentar jer prostorije Apoteke nisu Agit klub.“

I tu počinje suština: ovo nije spor oko „prevencije“ – ovo je unutarstranački sukob u kojem ponovo ispaštaju građani!

„Uvek bio nizak“ – a godinama bio dobar za vlast?!
Kad direktor jedne javne ustanove danas kaže da je neko „uvek bio takav“, prvo pitanje nije psihološko, nego političko: kako to da mu nije smetalo godinama? Kako je čovek koji je „opšte poznat“ po nečemu što se sada predstavlja kao negativno mogao da bude lice lokalne vlasti, partner u istoj stranci, deo iste strukture?

Naš portal je još 2020. u tekstu „Menadžment Doma zdravlja zatajio“ (https://bezcenzure.info/tekstovi/item/131-direktore-blokiran-vam-racun) jasno opisao isti krug kao „partijski menadžment (SNS)“ i podsetio da se taj „tim za razvoj“ hvalio rezultatima dok je Dom zdravlja tonuo u finansijsku katastrofu. Dakle, dok su bili „tim“, bilo je dobro. Kad je tim pukao i kada su nastali „problem u raju” – odjednom se „oduvek znalo“.

Preventiva kao poluga kazne
Ako je tačno da je preventivna aktivnost zabranjena zato što je neko „izražavao neslaganje“, to nije medicinsko ni političko pitanje, to je pitanje zloupotrebe javne ustanove.

Od kada je pravo na prevenciju uslovljeno time da li je neko „poslušan“? Ko je dao pravo bilo kom direktoru da prostor i funkciju Doma zdravlja pretvara u mehanizam disciplinovanja? Ako je problem „agitacija“, gde su činjenice, gde je procedura, gde je institucionalni odgovor? Jer direktor koji umesto dokumenta i obrazloženja ostavlja uvredu – ne brani ustanovu, nego otvoreno pokazuje da je ustanovu pomešao sa svojim privatnim vlasništvom.

Dok se oni nadgornjavaju, građani gube. Ne gube „političku raspravu“, nego mogućnost preventivnih pregleda, edukacije i elementarnog osećaja da je zdravstveni sistem tu zbog njih, a ne zbog stranačkog mira.

 Gazepov progledao kad je ostao bez funkcija?
Dr Ilija Gazepov nije nov u političkoj igri. Naprotiv – naš portal je o njegovom „šarolikom“ i kontroverznom političkom putu pisao još ranije, otvoreno ukazujući na transformacije, stranačke prelaze, te sumnje i pitanja o sukobu interesa i korišćenju javne funkcije u korist povezanih struktura i udruženja. Zato je danas legitimno pitanje koje građani moraju da postave: ako su navodi o „maltretiranju zaposlenih“ i „uskraćivanju prava na lečenje“ tako teški – zašto Gazepov o tome nije govorio onda kada je bio na pozicijama i kada je bio nosilac liste, odnosno prvi na listi SNS-a na opštinskim izborima u Srbobranu?

Da li se ovo „viđenje“ pojavilo tek kad je izgubio politički uticaj? Da li je ovo pokušaj da se stara odgovornost prepakuje u ulogu „ opozicionog borca“? Da li možda, Gazepov na ovaj način sprema još jedno pregrupisavanje – preletanje u drugi tabor? Nije problem da neko kritikuje, ali je vrlo simptomatično kad kritika stigne tek kada te sistem više ne hrani. A Gazepov je bio veoma dobro „uhlebljen” u stranačko-parazitskom sistemu, obavljajući više funckija istovremeno – uz pripadajuće prinadležnosti.

Dom zdravlja kao politički plen: blokade, pritisci i pitanja koja se vraćaju kao bumerang
Ovaj sukob nije nastao u vakumu. Naš portal je godinama otvarao istu temu: Dom zdravlja kao stranački plen.

U tekstu „Menadžment Doma zdravlja zatajio“ (https://bezcenzure.info/tekstovi/item/131-direktore-blokiran-vam-racun) pisali smo da je račun Doma zdravlja bio blokiran od 18. avgusta 2020. godine u iznosu od 1.015.761,77 dinara, uz pitanje da li će iko od odgovornih kadrova snositi posledice i upozorenje da građani cenu mogu platiti nečim mnogo vrednijim – zdravljem. Još 2019. godine pisali smo i o svedočenjima i navodima o pritiscima nad zaposlenima, o atmosferi straha, o pitanjima mobinga i političke podobnosti, kao i o tome da direktor nije želeo da odgovori na ključna pitanja javnosti (https://bezcenzure.info/tekstovi/item/72-direktor-preti-zaposlenima).

O stanju koje se opisuje kao sunovrat usluga u Domu zdravlja, o problemima u organizaciji i platama, o sumnjama koje su se provlačile kroz izjave ljudi iz sistema, ali i o nizu otvorenih pitanja koja su doticala i Gazepova – od njegovog statusa penzionera i funkcionera, do dodatnih navoda i pitanja u vezi sa njegovim radom u Domu zdravlja i potencijalnim pristupom podacima pacijenata, pisali smo još 2021. godine u tekstu „Gde su nestali beli mantili?“. (https://bezcenzure.info/tekstovi/item/143-sta-se-desilo-sa-domom-zdravlja)

Sada, kad su se „svoji“ posvađali, izlazi na videlo ono što građani već dugi niz godina trpe na svojoj koži: kada institucija postane plen, istina izlazi samo kad plen počnu da dele noževima.

 Škola kao drugi krak iste mreže: disciplina, lojalnost i „primer za sve“
Podatak da je Gazepov, iako u penziji i u poodmaklim godinama (preko 70), zaposlen kao profesor u Gimnaziji i stručnoj školi „Svetozar Miletić“, dodatno oslikava stranačku mrežu u opštini. Direktorica te škole je Jasmina Crveni, takođe istaknuta članica i aktivistkinja SNS-a, koja je postala prepoznatljiva u javnosti nakon što je prva u Srbiji otpustila nastavnice koje su zbog ugrožene bezbednosti i podrške studentima obustavile nastavu. Kada u istom mestu vidite da se i u zdravstvu i u prosveti odluke donose kao mehanizam discipline i lojalnosti, postaje jasno da problem nije jedan čovek. Problem je sistem u kom je poslušnost važnija od službe građanima.

Zaključak: tražimo istinu – i odgovornost. Krivičnu, moralnu i materijalnu!
Ovo ne sme da se završi na Fejsbuk uvredi i jednom saopštenju udruženja. Srbobran ne treba da bira „boljeg“ ili „manje lošeg” od dvojice. Srbobran treba da traži istinu i odgovornost od obojice.

Od dr Vlastimira Kladara tražimo pisano i jasno obrazloženje ko je i kojim aktom zabranio preventivne preglede, pod kojim uslovima se takve aktivnosti odobravaju ili ne odobravaju, kao i da se prestane sa političkim etiketiranjem i ličnim ponižavanjem u ulozi direktora javne ustanove. Funkcija nije megafon za uvrede, nego obaveza prema građanima.

Od dr Ilije Gazepova tražimo da sve što danas tvrdi potkrepi činjenicama: kada, gde, ko, kome je prijavljeno, šta je preduzeto i zašto se o tome nije govorilo dok je bio „unutra“, dok je imao funkcije, uticaj i moć da reaguje. Ako je sadašnji istup iskren – onda mora biti potpun! A ako nije, onda je to samo još jedna politička taktika u pokušaju preživljavanja.

I najvažnije: odgovornost ne sme biti samo politička. Ako su tačni navodi o zloupotrebama, mobingu, pritiscima, pristupu podacima pacijenata ili finansijskoj nedomaćinskoj politici, to nije tema za stranački sastanak nego za institucije. I to – krivično, moralno i materijalno!

Dok se oni obračunavaju, građani nemaju rezervni Dom zdravlja. Nemaju rezervnu školu. I nemaju rezervni život.

Zato ovo nije privatna stvar dvojice ljudi. Ovo je javni dokaz da se politički plen raspada. Pitanje je samo: da li će se sve završiti tišinom čim se ponovo dogovore oko funkcija, ili će, prvi put posle dugo vremena, neko zaista odgovarati!

U svakom slučaju, poslednja dešavanja samo su potvrdila da se oba pomenuta aktera nisu bez razloga našla na spisku za lustraciju koji je naš portal izneo kao predlog.

   Ž.B. "Bezenzure.info"