Urednička napomena

Urednik portala "Bezcenzure.info" osetio je potrebu da se kratko osvrne na nedavne javne istupe Milana Đorđevića, koji je u svojim objavama oštro optužio poljoprivrednike, doveo u pitanje legitimitet njihovog protesta, a pritom podsetio da ih je u ranijem periodu podržavao – uz link ka tekstu čiji je autor, a koji je 2022. godine objavljen upravo na našem portalu.

Gospodin Đorđević je u jednom periodu bio izuzetno dobar i angažovan saradnik, čiji su tekstovi kritički analizirali sistemske deformacije, štetočinsku agrarnu politiku i partijsko upravljanje institucijama. Upravo zbog te činjenice – i isključivo zbog te činjenice – smatramo da je primereno osvrnuti se na njegove aktuelne stavove.

Od "biti ili ne biti" do "sebičluka"

Pre nekoliko godina, protest poljoprivrednika u tekstu gospodina Đorđevića opisivan je kao pitanje „biti ili ne biti“. Govorilo se o astronomskim cenama goriva, enormnom skoku mineralnog đubriva, ponižavajućim subvencijama, partijskom upravljanju resursima i višedecenijskoj štetočinskoj agrarnoj politici. Tada je naglašavano pravo na opstanak i ljudsko dostojanstvo. Danas, u suštinski težim okolnostima za paore, isti taj obrazac protesta proglašava se sebičlukom, nagodbom i trgovinom.

Da li je agrarna politika postala sistemska i pravedna?
Da li je uvoznički pritisak nestao?
Da li su subvencije stabilne i dovoljne?
Da li je demografsko pražnjenje sela zaustavljeno?

Ako odgovor nije potvrdan, onda je očigledno da se nije promenio sistem, već pozicija posmatrača. U svemu tome, posebno je problematična metamorfoza retorike kojom se od poziva na zajedničku borbu za opstanak i ljudsko dostojanstvo došlo do toga da su paori nedostojni podrške. Kada se realnost nije suštinski promenila, a ocene jesu, onda je očigledno da principi imaju rok trajanja.

Teza da se svaki dogovor nakon protesta svodi na „nagodbu“ namerno zanemaruje osnovnu činjenicu: politički pritisak koji rezultira ustupkom države nije nemoral, već jedini preostali instrument u sistemu u kojem institucije ne funkcionišu. Ako protest ne donese rezultat – proglašava se uzaludnim. Ako donese delimičan rezultat – proglašava se trgovinom i nagodbom. U tako iskrivljenoj logici svaki ishod je loš. To nije analiza, to je unapred pripremljena presuda, kojom se od žrtava sistema prave krivci.

Površna tvrdnja da poljoprivrednici „ne hrane nikoga“ jer svako svoju hranu plaća predstavlja bukvalizaciju metafore i banalno svođenje ekonomije na nivo kase u supermarketu. Kada neko kaže: „Ne, paori, ne hranite vi mene, ja imam svoj posao, svoju zaradu na koju plaćam porez, i sve kupujem, niko mi ništa ne poklanja“, to je površna logika. Jer da bi ti nešto kupio – neko mora to da proizvede. Da bi država imala budžet – mora postojati oporeziva ekonomska aktivnost. Da bi ti imao čime da platiš to što kupuješ – neko mora da napuni budžet iz kojeg se finansira sistem u kojem i ti primaš platu.

Poljoprivrednik nikome ništa ne „poklanja“. On ne deli hranu besplatno. On proizvodi robu koja se prodaje na tržištu. Dakle, ne radi se o emocionalnoj slici „hranitelja koji nas izdržava“, već o ekonomskoj funkciji. Primarna proizvodnja nije milostinja – ona je temelj lanca vrednosti.

Da uprostimo, kako bi nas razumeli i oni kojima logika nije jača strana: lanac vrednosti je niz ekonomskih aktivnosti koje počinju od sirovine, a završavaju se finalnim proizvodom na tržištu.

U slučaju poljoprivrede to izgleda ovako:
• Poljoprivrednik proizvede pšenicu
• Mlin je melje
• Pekara pravi hleb
• Trgovina ga prodaje
• Država naplati PDV
• Radnici u različitim sektorima dobiju plate

Ako prva karika pukne, ceo ekonomski sistem gubi stabilnost. Poljoprivrednik je, dakle, strukturni oslonac ekonomije.

Posebno je simptomatično izbegavanje da se odgovori na suštinu. Nijedan podatak o subvencijama nije pobijen. Nijedna tvrdnja o kontinuitetu agrarne politike nije demantovana. Nijedna činjenica o uvoznim mehanizmima nije osporena. Ako su tvrdnje netačne – zašto nisu pobijene? Ako su tačne – zašto je problem u onome ko ih iznosi?

Umesto odgovora, dobili smo etiketiranje po principu ad hominem, kvalifikacije o nepismenosti i aluzije na veštačku inteligenciju. To jasno govori o nedostatku argumenata.

Još je zanimljivija amplituda moralne ocene u relativno kratkom vremenskom periodu: u jednom trenutku govori se o štetočinskoj politici i pravu na dostojanstvo. U drugom, u istom sistemskom okviru, govori se o sebičluku paora i nezasluživanju podrške. Ako se u različitim trenucima iste pojave vrednuju suprotno, onda problem nije u pojavi, već u izboru. A izbor da se napadne posledica, a prećuti uzrok, uvek je svestan izbor. Kada se sistem prvo naziva štetočinskim, a onda se njegove žrtve označe kao krivci, i kada od bunta ostane samo parola na majici, tada buntovnik postane maneken revolucije, a ideologija postaje poza.

Posebnu težinu ima i olako proglašavanje sopstvenih kolega „miševima“. Kada se ta reč uputi prosvetnim radnicima – ljudima koji rade u sistemu obrazovanja koji je godinama u institucionalnoj i kadrovskoj krizi – to nije samo jeftin pokušaj da se bude vickast, već simptom.

Jer u situaciji u kojoj se srbobranska Gimnazija suočava sa odlivom učenika, hroničnim nedostatkom stručnog kadra, zapošljavanjem nestručnih nastavnika, časovima koji se nedeljama ne održavaju, roditeljima koji decu ispisuju tražeći stabilnije okruženje, pokušaj deljenja moralnih lekcija deluje tragikomično.

Nazivati kolege „miševima“ u takvom kontekstu znači ili ne videti razmere problema, ili svesno ignorisati sopstveno okruženje. A ignorisanje raspada škole dok se istovremeno poziva na njenu odbranu podseća na staru metaforu o sviranju dok grad gori. Bubnjevi ne zaustavljaju urušavanje institucije. Uzvik „živela škola“ ne nadomešta odsustvo nastave – već služi isključivo samoodržanju unutar sistema.

Pravi test principa nije u retorici, već u spremnosti da se istim aršinom meri i paor, i vlast, i sopstveno okruženje. Jer kada se za sopstveno ćutanje nalazi opravdanje, a za tuđu pobunu prezir, onda problem nije u „miševima“ – već u ogledalu.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Proći pored traktora i u njima videti samo „političke prvake iz 2000.“ zahteva izuzetnu sposobnost da se stvarnost zameni narativom. To je ona vrsta analize u kojoj je prošlost kristalno jasna, a sadašnjost maglovita, ali samo zato što je tako zgodnije i – isplativije.

Uvek je zgodno pronaći krivce pre dvadeset ili više godina. Posebno kada su oni bezbedni za napad. Mnogo je teže postaviti pitanje onima koji danas, već više od decenije, donose sve ključne odluke: od agrarne politike do subvencija, od tržišta do uvoznih kvota. Ali za to je potrebno nešto više od tastature. Potrebna je kičma, elementarno intelektualno i ljudsko poštenje, i sposobnost da se pogleda istina bez ideoloških naočara.

Priča o tranziciji kao „zločinu“ lepo zvuči kada se izgovara sa sigurnog odstojanja. Ali izostavlja jednu neprijatnu činjenicu: Srbija 2000. godine nije bila stabilna i uređena ekonomija pa je neko odlučio da je sruši. Bila je to zemlja izašla iz ratova, sankcija, sa hiperinflacijom koja je progutala štednju, sa urušenim bankarskim sistemom i fabrikama koje su godinama radile bez tržišta i bez kapitala. Sistem se nije raspao 6. oktobra. Raspadao se tokom devedesetih – upravo pod vlašću istih ljudi koji vladaju i poslednjih 14 godina!

Da li je bilo loših privatizacija? Jeste. Da li je bilo pohlepe, korupcije, neznanja i političke kratkovidosti? Jeste. Ali idealizovati komunističke fabrike, agrokombinate i banke kao stubove zdrave privrede i održive ekonomije, znači zaboraviti kako je taj model funkcionisao: partijska knjižica kao CV, krediti bez pokrića kao razvojna strategija, zatvoreno tržište kao zaštita od realnosti. Šezdeset godina ideologije koja je obećavala raj radnicima završilo se ekonomijom zavisnom od spoljnog duga, produktivnošću koja je zaostajala decenijama, praznim deviznim rezervama i redovima za hleb i mleko. Marksistička retorika o „otuđenju“, „eksploataciji“ i „klasnoj svesti“ zvuči uzvišeno u teoriji. U praksi, ona je ovde ostavila prazne magacine i urušene institucije.

Dakle, nije dovoljno pustiti bradu i kosu da bi se ličilo na Marksa, niti citirati parole o istorijskoj nužnosti, da bi se razumela savremena ekonomija i prosipala intelektualna “mudrost” sa bezbedne udaljenosti. Valjalo bi ponekad otići malo dalje od 19. veka, pa konsultovati i druge marksiste poput Sartra, da bi se shvatilo šta zaista znači biti intelektualac i u tom, marksističkom okviru. Žan-Pol Sartr, koji je sebe takođe smatrao marksistom, pod intelektualcem nije podrazumevao glasnog komentatora bez rizika, već javnog kritičara moći, čoveka spremnog da se suprotstavi vlasti, čak i onda kada mu to donosi neprijatnosti. Za Sartra, intelektualac je onaj koji stoji na strani potlačenih, koji brani slobodu mišljenja i govora, i koji ne bira metu prema stepenu bezbednosti. Intelektualac nije ćacilozof koji hrabro secira prošlost, a oprezno zaobilazi sadašnjost. Nije ni onaj koji ideologiju koristi kao zaklon od odgovornosti. Ako se već pozivamo na marksizam, onda je minimum doslednosti da se preuzme i njegova obaveza kritike aktuelne moći, a ne samo komfor analize istorije. Onaj ko kritiku usmerava isključivo ka bezbednim metama, a pred živom vlašću ostaje nem, prestaje da bude kritička svest društva i postaje ono što bi Sartr nazvao “funkcijom sistema”. U tom trenutku, ideologija više nije sredstvo emancipacije, već instrument opravdavanja kukavičluka i konformizma. Ali, treba dobaciti do Sartra.

Još je zanimljivije kada se sva odgovornost za današnje stanje poljoprivrede pripiše ljudima iz perioda tranzicije, a svesno prećuti činjenica da je agrarna politika poslednjih 14 godina u rukama jedne iste strukture. Ako su oranice iscrpljene, ako je stočni fond sveden na minimum, ako su sela demografski opustošena, to nije posledica jednog ili dva izborna ciklusa u prvoj deceniji 21. veka. To je posledica kontinuiranih odluka i politike koja traje godinama.

Međutim, prava tema nije 2000. godina. Prava tema je model koji je poslednjih četrnaest godina sistematski građen. Model u kojem se domaća proizvodnja guši nametima, neispunjenim obećanjima i birokratskim opterećenjima, dok se istovremeno favorizuje uvoz. Model u kojem uvoznički lobi ima otvorena vrata, a domaći proizvođač zatvorene račune. Model u kojem država uzima kroz akcize, takse, fiskalne i parafiskalne namete i neredovne isplate, a “daje” kroz politički marketing i selektivne subvencije politički podobnima.

Posebno je problematično nazivati protest poljoprivrednika „plodom političke nepismenosti“. To podrazumeva da su ljudi na traktorima zavedeni, da ne razumeju šta rade i da beru „plodove zabluda“. Time se namerno previđa suština: ekonomska činjenica da je poljoprivreda dovedena na ivicu opstanka katastrofalnim upravljanjem. Da država godinama pljačka sopstvenog seljaka kroz sistem koji pogoduje uvozničkom lobiju na štetu domaće proizvodnje. Da je agrarna politika odavno postala instrument uništenja, a ne razvojne strategije poljoprivrede.

Naravno, od glasova koji danas govore o „političkoj nepismenosti“ nismo čuli ni reč kritike na izjavu ministra koji poljoprivrednicima poručuje da, ako im se poljoprivreda ne isplati, promene delatnost. Ta tišina govori više od svake parole. To nije tišina – to je stav. Lako je analizirati prošlost. Teže je progovoriti o sadašnjem haosu, rasulu i javašluku koji je sistemski proizveden tokom poslednjih četrnaest godina upravljanja bez stvarne odgovornosti. Za to je potrebno ono što pomenuti glasovi nemaju – potrebna je hrabrost.

Ipak, lakše je govoriti o „zabludama“ drugih nego priznati sopstveni kukavičluk. Lakše je proglasiti seljake saučesnicima u „istorijskom zločinu“ nego pitati zašto su danas, ovde i sada, prinuđeni da traže osnovne uslove ne za rad, već za goli opstanak. Lakše je, bezbednije i kudikamo isplativije, biti moralni sudija prošlosti nego kritičar sadašnjosti. Lakše je govoriti o istorijskim greškama nego o aktuelnoj odgovornosti. Lakše je prizivati duhove tranzicije, nego izgovoriti da je današnje stanje rezultat kontinuiteta upravljanja najgorih. Probitačnije je „dobošariti“ velike ideološke teme, nego suočiti se sa činjenicom da sistem danas proizvodi haos, rasulo i javašluk koji nisu metafora, već svakodnevica.

U zemlji u kojoj su mnogi naučili da budu hrabri samo kada je bezbedno, traktori na putu deluju kao neprijatno podsećanje na sud stvarnosti. Podsećanje da postoje ljudi koji su spremni da plate cenu svog stava. Da postoje ljudi koji imaju kičmu, i da bez njihove upornosti nema ni hrane, ni sela, ni zemlje. A to je razlika između ideologije i stvarnosti.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Kiša,vetar i hladno vreme nije sprečilo srbobranske poljoprivrednike, članove udruženja UPOS, da u nedelju 15.02. sa svojim poljoprivrednim mašinama izađu i održe skup podrške stočarima koji su ugroženi najnovijom odlukom Vlade Srbije, a to je otkupna cena mleka. Tridesetak naših najupornijih zemljoradnika je svojim traktorima izašlo na internacionalni put Srbobran - Novi Sad i kod NIS-ove benziske pumpe parkirali svoja vozila tako da se saobraćaj svo vreme nesmetano odvijao.

U javnosti je poznato da su zbog niskih otkupnih cena, smanjenog otkupa i velikog uvoza mleka i mlečnih proizvoda mačvanski stočari bili prinuđeni da blokiraju saobraćajnice u svojoj okolini. Nakon saopštenja Ministarstva poljoprivrede da je Vlada Srbije "sprovela niz mera za podršku stočarima i domaćoj mlečnoj industriji" gest nezadovoljstva se proširio i na druge regione ali sa proširenim zahtevima. Pored zahteva proizvođača mleka svoje zahteve su uputili i ostali poljoprivredni proizvođači sa predlogom za "obustavom uvoza mesa, voća i povrća, žitarica i svih vrsta hrane koje se proizvode u Srbiji, kao i garantovan otkup od domaćih proizvođača.

Stim u vezi Srbobranci su skrenuli pažnju na sebe da se ovim činom pridružuju opštim zahtevima poljoprivrednika koji su navedeni a pri tome ističu krajnje ne podnošljiv položaj stočara. Na skupu podrške UPOS-a govorio je i naš istaknuti proizvođač mleka dipl.vet. Ištvan Segi koji je istakao : " Postali smo svesni da smo stigli do kraja puta i da je ispred nas provalija. Mi proizvođači mleka ovo nismo izazvali, proteste je izazvala politička struktura koja je omogućila nekontrolisan uvoz mleka u prahu i time zadovoljila konditorske lobije kao i stanovništvo sa mlekom i mlečnim proizvodima. Na ovaj način neko ostvaruje visok profit a lako je utvrditi ko je taj. Ako krivca želimo da definišemo istragu treba sprovesti na relaciji uvoz - izvoz i ekstra profiter će se sam pojaviti. Taj "stručnjak" za ovakvu situaciju mora da odgovara. Otkupljivači mleka otkazuju otkup i mi smo dovedeni do katastrofe. Ostaje mi samo zrce nade a ona poslednja umire. Smatram da ova moja kap nezadovoljsta u moru kapi ostalih poljoprivrednika dovodi neminovno do talasa promena".

Nakon dvočasovnog skupa podrške poljoprivrednici u organizaciji UPOS- a su se razišli uz dalje praćenje razvoja situacije, a s tim u vezi preduzimaće se i dalji koraci o kojima će vas "Bezcenzure.info" uredno informisati.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"    

U kafani „Kod Čoveka“ u Turiji nije se samo jelo i nazdravljalo – vraćalo se vreme punu četrdeset jednu godinu unazad. Nekadašnji osnivači čuvene Kobasicijade u Turiji okupili su se da naprave svojevrsni vremeplov i pokažu kako je izgledala originalna manifestacija, kada je sve bilo daleko skromnije, ali iskreno. Bez bine, sponzora i pompe, sa mnogo srca, domaćinske topline i mirisa sveže dimljene kobasice. I zaista, činilo se kao da je vreme stalo.

Manifestaciju pod nazivom „Kao nekad" otvorio je Radomir Tucić Bata, jedan od osnivača i učesnik prve Kobasicijade. Kao najstarijem među okupljenima, pripala mu je čast da prvi uzme reč.

„Ovako je izgledala prva Kobasicijada pre četrdeset jednu godinu. Mi smo rešili da ponovo napravimo jedno druženje bez ikakve pretenzije da pravimo bilo kome konkurenciju – jednostavno da se podsetimo kako je bilo. Ja vam želim da se prijatno osećate, svi kao kod svoje kuće, jer smo uvek bili gostoljubivi i dobri domaćini“, rekao je Bata, što su prisutni pozdravili aplauzom.

Jevrem Moldovanov Ješa, prvi organizator i predsednik prve četiri Kobasicijade, dodao je:

„Nas nekoliko dobrih drugova posvađali smo se da vidimo ko ima najbolje kobasice – i tako je sve počelo. Ja sam dao ime da se zove Kobasicijada, a ko ne veruje postojke i dokazi u vidu zapisnika iz tog doba. Ovo što je danas postala Kobasicijada više liči na Šabački vašar. Izgubila je duh koji je nekada imala, kada smo se okupljali da se družimo i proverimo umeće u pravljenju domaće kobasice.“  

Ješa se osvrnuo i na prve Kobasicijade:

„Na prvih pet Kobasicijada pravili su turijski majstori naše domaće turijske kobasice. Mi nismo želeli da nam neko drugi pravi kobasice. Hteli smo da mi, Turijci, od naših svinja pravimo lepe i sveže kobasice.“

Bata je potom govorio o muzici i atmosferi prve Kobasicijade:

„Na prvoj Kobasicijadi svirao je orkestar amaterskog pozorišta. Bilo nas je 12, a od tih 12 ostalo je živih nas dvojica, Mika Velicki i ja – Radoslav Tucić Bata. U tom trenutku amatersko pozorište je imalo u vlasništvu osam tamburaških instrumenata, a sada nema ni jedan. Celo veče se sviralo, nije bilo plaćanja muzike. Svakom smo se trudili da odsviramo pesmu, a do jutra su ostajali najuporniji. Najveseliji je bio Nestor Radosavljev zvani majstor Neca. Neko kaže da je bio najpijaniji, a ja kažem – bio je najveseliji.“

Borislav Jocić, jedan od organizatora manifestacije je naglasio da je cilj okupljanja između ostalog i učešće mlađih generacija:

„Okupili smo starije ljude da nam daju savete kako je to nekada bilo. Dobili smo veliku podršku i od mlađih i od starijih, što potvrđuje i puna sala. Plan je da ovo preraste u tradiciju i da se održava svake godine.“

Centralni deo manifestacije bilo je ocenjivanje kobasica. Ocenjivačku komisiju su činili:

Jovan Šokarda, član komisije

Borivoj Jocić, član komisije

Đorđe Miloščin Madžar, predsednik komisije

Na stolu se našao 21 uzorak. „Konkurencija je bila šarolika. Od dvadeset jednog uzorka izdvojili smo pet, a između prva tri odlučivale su finese“, rekao je Miloščin. „Bilo je i tanjih i debljih, i manje ili više zadimljenih, ali sve su to dobre kobasice.“ 

Na pitanje da li su nekada kobasice bile bolje, mišljenja su se ukrstila:

„Meso je meso. Ako napraviš kobasicu od zrelog mesa – napravio si dobru kobasicu“, rekao je Jovan Šokarda. „Meso jeste meso, ali dobar sastav začina i pravilna priprema čine razliku“, dodao je Borivoj Jocić.

Miloščin je objasnio:

„Izbor mesa i masnoće je jedna od najvažnijih stavki u pravljenju dobre kobasice. Tradicija i savremeni pristupi ne moraju biti suprotstavljeni, već se dopunjuju.“

Zvuk tambura, mirisi dimljenih kobasica, smeh prisutnih, šale starih majstora i komentarisanje svakog zalogaja činili su da atmosfera zaista oživi. Druženje je završeno uz osmeh i rečenicu koja najbolje opisuje duh okupljanja:

„Borba se nastavlja.“

Ali to nije borba sujete, već nadmetanje u kvalitetu, umeću i očuvanju tradicije. U kafani „Kod Čoveka“ pokazano je da Kobasicijada „Kao nekad“ nije samo manifestacija – ona je priča o prijateljstvu, zajedništvu, mirisu dima, zvuku tambura, pričama starih majstora, i želji da ono što je nastalo iz inata i šale ostane živa tradicija Turije.       

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Obrazovni sistem u Srbiji već godinama trpi ozbiljne posledice stranačkog zapošljavanja i političkih pritisaka, ali primeri koji poslednjih meseci izlaze na videlo u Srbobranu pokazuju da se granice pomeraju – sve do onih najmlađih. Prema informacijama do kojih je došla redakcija, u jednom od vrtića na teritoriji opštine Srbobran dogodio se slučaj koji otvara ozbiljna pitanja o političkoj kontroli, strahu i autocenzuri u predškolskim ustanovama.

Prema saznanjima redakcije iz više neimenovanih izvora upućenih u dešavanja u predškolskim ustanovama u opštini Srbobran, tokom obeležavanja Dečije nedelje pre nekoliko meseci došlo je do događaja koji otvara ozbiljna pitanja o granicama političkog uticaja u obrazovanju – i to na samom njegovom početku.

Tokom posete jednog nastavnika srpskog jezika i književnosti, u jednom od vrtića u srbobranskoj opštini, naši najmlađi su učestvovali u uobičajenoj kreativnoj aktivnosti: ostavljanju otisaka dlanova na papiru – što je uobičajena praksa u radu sa decom tog uzrasta, kroz koju se mališani na jednostavan i njima blizak način upoznaju sa bojama i izražavanjem kroz igru. Problem je, međutim, nastao zbog toga što je vaspitačica (prema našim izvorima članica SNS-a) deci ponudila samo jednu boju – crvenu. Upravo taj detalj postao je povod za lanac reakcija koje su usledile.

Strah od simbola koji deca ne poznaju

Dečiji rad, koji je nastavnik (takođe član SNS-a, prema navodima našeg izvora) poneo sa sobom u školu kao primer saradnje ustanova tokom Dečije nedelje, izazvao je burnu reakciju rukovodstva škole. Prema tvrdnjama više izvora, rad je protumačen kao politički simbol, nakon čega je kontaktirana direktorka predškolske ustanove i pokrenuta interna istraga. Iako se ubrzo ispostavilo da su deca te nedelje bila upoznavana isključivo sa crvenom bojom, te da je to jedini razlog njenog korišćenja, rad je, prema navodima sagovornika redakcije, doveden u vezu sa sloganom studentskih protesta „Ruke su vam krvave“. Slučaj je potom, kako tvrde izvori, razmatran i unutar stranačkih struktura, što je dovelo do dodatnog pritiska na zaposlene u vrtiću.

Deci zabranjene boje, a odraslima razum

Ishod tog pritiska bio je, prema navodima izvora, višestruk. Vaspitačica je bila primorana da ode u školu po dečiji rad i donese ga nazad u vrtić, kako bi deca „dopunila“ sliku otiscima u drugim bojama, čime bi se uklonila svaka mogućnost političke interpretacije.

Od tog trenutka u vrtićima je, kako tvrdi naš izvor iz opštinskog odbora SNS-a, na snazi „usmena zabrana” korišćenja crvene boje u likovnim aktivnostima, kao i sama tehnika ostavljanja otisaka dlanova. Pedagoška praksa zamenjena je preventivnom autocenzurom. Odluka nije praćena pisanim obrazloženjem, niti pedagoškom osnovom, već je, kako navode sagovornici, doneta u stranačkom kontekstu – iz „opreza“.

Važno je istaći da se ime vrtića, kao ni identitet zaposlenih, ne navode kako bi se zaštitili izvori. Takođe, redakcija podseća da je o direktorki predškolske ustanove već ranije pisano na našem portalu, uključujući i navode o sumnjama u plagijat njenog diplomskog rada, povodom čega je nadležnim institucijama podnet i zvaničan zahtev za proveru. Taj postupak je, prema dostupnim informacijama, i dalje u toku.

Stranka kao vaspitna ustanova?

Kada se u jednoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi zabrani boja, ne zato što je pedagoški neprimerena, već zato što se odrasli plaše sopstvenih političkih senki, tada to više nije pitanje obrazovanja – već društvene patologije. Ako sistem nema snage da zaštiti vaspitačicu, nastavnika ili dete od apsurdnih optužbi i pritisaka, onda roditelji moraju sebi postaviti jednostavno pitanje: ko zapravo vaspitava našu decu – struka ili stranka? Jer kada politika u prljavim cipelama uđe u vrtić, trag koji ostavlja daleko je dublji od otiska dečije šake na papiru.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Poslednja sednica Skupštine opštine Srbobran ogolila je jednu neprijatnu istinu: deo onih koji su se predstavljali kao žestoka opozicija više ni ne glumi otpor. Oni ga otvoreno zamenjuju — saradnjom.

Za izbor Slobodana Subića, kandidata SNS-a za člana Opštinskog veća zaduženog za obrazovanje i brigu o deci, pored odbornika vladajuće većine, glasali su Zoran Janković - Đemba, nosilac liste „Oslobodimo Srbobran“, i Radoslav Glavardanov, odbornik iste grupe. Dva od četiri odbornika — dakle polovina odborničke grupe — direktno su podržala vlast!

Ovo nije tehnički detalj. Ovo je politička činjenica. Treba napomenuti da je tokom rasprave o izboru Subića za člana Opštinskog veća, šef odborničke grupe Oslobodimo Srbobran, Aleksandar Jojkić, izašao za govornicu i rekao da će njegova grupacija glasati protiv ovog izbora, ali se ispostavilo da ne misle svi opozicioni odbornici isto.

Nakon njega, za govornicu je izašao Janković koji je najavio svoj glas podrške Subiću, a tako pozvao i ostale da učine isto — i time zapečatio skandal! Nije govorio o programu, obrazovanju i deci, javnom interesu ili odgovornosti. Njegovo obrazloženje stalo je u dve reči: „dugogodišnje drugarstvo“ sa Slobodanom Subićem. „Ta-ta-ta-ti-ra!”, rekao bi Branko Kockica da je kojim slučajem odbornik u srbobranskoj skupštini.

To je suština cele priče.
Ne politika — nego drugarstvo.
Ne interes građana — nego privatni odnos.
Ne otpor — nego dogovor.

Posebno je važno primetiti još jednu stvar: to „dugogodišnje drugarstvo“ očigledno važi samo u jednom smeru. Jer od Slobodana Subića, kao odbornika vlasti i člana SNS-a, nikada nismo videli ni minimum javnog zalaganja da naprednjački funkcioneri i aktivisti prestanu da pljuju, napadaju i targetiraju ljude koji mirno odaju poštu žrtvama pada nadstrešnice. Među tim ljudima bio je i njegov „drug“ Janković. Tišina. Nula reakcija. Nula solidarnosti. Drugarstvo, dakle, važi kad treba uzeti funkciju. Ne važi kad treba braniti ljude.

I to je čovek za koga deo „opozicije“ diže ruku.

Podsetimo se šta su ti isti „opozicionari“ ne tako davno govorili:

Osmog septembra, „Oslobodimo Srbobran“ saopštava da do daljeg bojkotuje rad Skupštine zbog „državnog terora“, „policijske brutalnosti“ i „suspenzije Ustava“, uz poruku da neće biti „dekor sistemu koji ruši institucije“.
Devetnaestog oktobra najavljuju bojkot svečane sednice, a vlast nazivaju „novim okupatorima institucija“, optužujući je za ucene, pritiske i širenje straha.

A onda, bez ikakvog objašnjenja građanima, bez povlačenja ijedne reči, bez stida — u istim tim institucijama glasaju za čoveka te iste vlasti! I to ne zbog javnog interesa, nego zbog „dugogodišnjeg drugarstva“.

To više nije kontradikcija. To je političko licemerje u čistom obliku. To je svesna politička prevara!

Kada polovina odborničke grupe koja se predstavlja kao opozicija glasa isto kao vlast, to nije „pluralizam mišljenja“. To je kolaboracija. Kada se podrška pravi na osnovu privatnih odnosa, a ne vrednosti, to nije politika — to je privatizacija institucija. Na osnovu onoga što je rekao za skupštinskom govornicom, očigledno je sada, Zoran Janković Đemba posmatra odbornički mandat kao svoje privatno vlasništvo, gazeći poverenje koje su mu dali oni koji su glasali za njega i pred kojima bi morao da polaže račune. A građani Srbobrana nisu glasali za „drugarstva“ — glasali su za otpor represiji, za političare koji ne menjaju principe čim se nađu u skupštinskoj sali i zato Zoran Janković i Radoslav Glavardanov moraju podneti ostavke.

Zato je ovo više od jednog glasanja.
Ovo je poruka da se „otpor“ može uključivati i isključivati po potrebi.
Da su saopštenja za Fejsbuk, protesti za kamere, a odluke — za prijatelje.

I tu prestaje svaka priča o oslobođenju.  Postavlja se pitane da li smo mi kao društvo uopšte i spremni za lustraciju zbog takvog "drugarstva", jer vlast koja preti i daje otkaze zbog podrške studentima ne pada od "dugogodišnjih drugarstava".
Ona se njima — održava!

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Kako partijsko zapošljavanje i nečinjenje institucija urušavaju obrazovanje u Srbobranu

Stanje u prosveti u opštini Srbobran već mesecima izaziva zabrinutost dela zaposlenih u obrazovnom sistemu, ali i pojedinih ljudi iz same opštinske uprave. Prema navodima više izvora sa kojima je naša redakcija razgovarala, u lokalnim školama se zapošljava nestručan kadar, često bez javno raspisanih konkursa, dok se odluke o zapošljavanju ne donose u institucijama, već van njih – u stranačkim prostorijama.

Sagovornici upozoravaju da se kriterijumi poput stručne spreme, radnog iskustva i zakonskih uslova sistematski zanemaruju, a da presudnu ulogu ima politička podobnost i stepen angažmana u vladajućoj stranci. 

Odluke van škola, kriterijumi van zakona

Prema tvrdnjama izvora iz opštinske uprave, koji je ujedno i član vladajuće stranke i dobro upoznat sa načinom funkcionisanja lokalne vlasti, o tome ko će biti zaposlen u školama se odlučuje na sednicama stranačkog odbora, odnosno u prostorijama stranke, a ne u samim obrazovnim ustanovama.

„Nije bitno da li neko ima odgovarajuću diplomu ili iskustvo. Ako je stranački podoban i ima jake pozicije u stranci, biće zaposlen“, navodi sagovornik, ističući da se u tom procesu više pita osoba sa završenom trogodišnjom školom, zaposlena na rukovodećoj funkciji u jednom javnom preduzeću u Srbobranu, nego direktori škola, koji bi po zakonu morali da imaju ključnu ulogu u zapošljavanju nastavnog kadra.

Posledice po nastavu: deca bez matematike

Da ovakav sistem ostavlja ozbiljne posledice po kvalitet nastave, potvrđuju i navodi izvora iz jedne od osnovnih škola u Srbobranu. Prema tim informacijama, veliki broj učenika u dve srbobranske škole već duže od mesec dana praktično nema nastavu matematike, nakon što je profesorka koja predaje u dve škole otišla na bolovanje. Zamena joj, kako tvrde sagovornici, nije obezbeđena. „Deca nemaju redovnu nastavu matematike. Predaje im ko stigne, ali matematiku – nemaju“, navodi izvor.

Ono što dodatno pojačava apsurd situacije jeste činjenica da su svega nekoliko meseci ranije iz srboobranske gimnazije otpuštene dve profesorke matematike, obe sa višedecenijskim radnim stažom i bez ikakvih mrlja u karijeri, kao i još jedna nastavnica srpskog jezika i književnosti, takođe ocenjena kao veoma stručna i ugledna. Danas, dok je matematika kao predmet praktično obustavljena u dve škole, njihovo iskustvo i znanje više se ne koriste.

Zapošljavanje bez kvalifikacija

Izvori navode i konkretne primere zapošljavanja osoba koje ne ispunjavaju zakonom propisane uslove. U osnovnoj školi u Turiji, prema tvrdnjama sagovornika, zaposlena je nastavnica fizičkog vaspitanja bez završenog fakulteta, iako se prethodno na potrebu za tim radnim mestom javio kandidat sa završenim osnovnim i master studijama Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje.

„Dokumentaciju je poslao uredno, i mejlom i poštom. Rečeno je da on neće biti primljen jer nije stranački podoban. Primljena je devojčica od 22 godine koja ne ispunjava minimum zakonskih uslova, ali ispunjava onaj uslov koji je u Srbobranu izgleda jedini, a to je stranačka podobnost “, navodi naš izvor iz škole. Prema istim navodima, zaposlena nastavnica je čak imenovana i za razrednog starešinu! Slična situacija je i u jedinoj srbobranskoj srednjoj školi, gde je na radnom mestu nastavnika stručnih predmeta zaposlena devojka koja je pre samo godinu i po dana završila tu istu školu. Dakle, devojčica koja još uvek nema dvadeset jednu godinu života, i nije fakultetski obrazovana, radi kao profesor u srednjoj školi!

Pitanje profesionalne etike

Sagovornici iz škola ukazuju i na pitanje profesionalne etike nastavnika. Redakcija je, prema njihovim navodima, imala uvid u javno dostupne sadržaje na društvenim mrežama pomenutih mladih nastavnica, koji sadrže fotografije i objave provokativnog i neprimerenog karaktera.

„Možda je to privatna stvar, ali pitanje je kakav se primer daje deci kada nastavnik ili razredni starešina javno objavljuje sadržaj koji se graniči sa golotinjom“, kaže izvor iz škole. Redakcija našeg portala nije želela da objavi imena tih nastavnica, niti želimo da prenosimo fotografije, ali se ovde postavlja važno pitanje profesionalnih standarda i odgovornosti onih koji rade sa decom. Dodatnu zabrinutost izazivaju činjenice da se pojedine direktorke škola otvoreno ističu stranačkim aktivizmom, i da više pažnje posvećuju tome nego kvalitetu nastave i stručnošću i profesionalizmom nastavnika u školama kojima rukovode.

Prosvetna inspekcija bez iskustva u prosveti?

Posebno ozbiljne optužbe odnose se na rad opštinske prosvetne inspekcije. Prema dostupnim podacima i tvrdnjama izvora, opštinska prosvetna inspektorka nikada nije radila u školi, niti ima zakonom propisan minimum od pet godina radnog staža u obrazovanju, što je uslov za obavljanje te funkcije.

Sagovornici navode da se ona, umesto nadzorne uloge, ističe političkim aktivizmom, uključujući učešće u provokacijama tokom javnih okupljanja i protesta u drugim opštinama, što je, kako kažu, dodatno narušilo ugled prosvete i same opštine Srbobran. Posebno se ističe njen prošlogodišnji odlazak u Bečej, kako navodi naš sagovornik iz opštinske uprave. „Prošle godine, kada su širom zemlje počeli da se održavaju pomeni stradalima pod novosadskom nadstrešnicom, ona je, ruku pod ruku sa Mićom Reljićem, po stranačkom zadatku provocirala građane Bečeja koji su u tišini odavali počast poginulima. Ovih dana viđena je i u Kuli, gde će uskoro biti održani lokalni izbori. Tamo je otišla po istom zadatku“, navodi naš sagovornik.

Sistem koji proizvodi ćutanje

Prema navodima više izvora, u školama u Srbobranu radi i veliki broj nastavnika sa privatnim fakultetima, bez odgovarajućih licenci i bez položenih pedagoško-psiholoških i metodičkih predmeta. Pominju se i primeri stranačkog delovanja nastavnika tokom radnog vremena.

„Najgore je to što se svi prave da je sve normalno“, kaže naš sagovornik iz jedne škole. „Deca nemaju nastavu, zakoni se krše, a niko ne reaguje. Najgore od svega je što roditelji učenika ćute. Misle li ti ljudi uopšte o svojoj deci?“ pita se on.

Zaključak: Ko je odgovoran?

Slučajevi koje su naši izvori izneli ne ukazuju na izolovane propuste, već na sistemski problem u kome politička podobnost zamenjuje znanje, a institucije koje bi morale da štite zakonitost – ćute ili (sa)učestvuju.

Ako deca u Srbobranu mogu mesecima da budu bez nastave matematike, dok se istovremeno otpuštaju kvalitetni nastavnici a zapošljavaju nestručni kadrovi bez konkursa, pitanje više nije da li postoji problem, već ko je za njega odgovoran.

Redakcija je svim nadležnim školama i opštinskoj prosvetnoj inspekciji uputila pitanja od javnog interesa u vezi sa navodima iznetim u tekstu, ali do zaključenja ovog teksta nismo dobili odgovore. Izostanak reakcije nadležnih institucija dodatno otvara pitanje odgovornosti za stanje u obrazovnim ustanovama u Srbobranu, posebno imajući u vidu da je redakcija ukazala na probleme koji se direktno tiču prava učenika na redovnu i kvalitetnu nastavu. Ukoliko odgovori budu dostavljeni naknadno, biće objavljeni u celosti i bez izmena.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Po hladnom decembarskom danu, kada je temperatura jedva prelazila nulu, širom Srbije desilo se nešto što nadilazi svaku statistiku, svaku organizaciju, svaku procenu — desilo se još jedno buđenje naroda. Studenti, naša mladost koja misli slobodno, bori se za pravdu i verujе u bolju budućnost, pozvali su narod na akciju „Raspiši pobedu“. I narod se odazvao. Masovno. U stotinama hiljada! Na svakom štandu, u svakom gradu, selu, naselju — građani su dolazili. Toliko ih je bilo da su listovi morali biti doštampavani u hodu! Svi su želeli isto: da stanu uz studente, stave im se na raspolagajne i svojim potpisom podrže njihov poziv za raspisivanje izbora. Jer ova deca već više od godinu dana nisu samo studenti — i nisu deca. Oni su pokretači promena, simbol slobode, nada koju niko ne može da ugasi.

Tako je bilo i u Srbobranu. Na Trgu slobode, u parku, ljudi su u velikom broju pristizali da potpišu pobedu. Bez razlike u godinama, zanimanju, društvenom statusu. Penzioneri, mladi, prosvetni radnici, ljudi sa malom decom, svi su došli da podrže studente. I gotovo svi iz lokalne opozicije, opštinski odbornici i predstavnici lokalnih grupa građana, uključujući najjaču opozicionu grupaciju GG "Branko Gajin", stali su pod isti barjak - barjak podrške studentima. Poljoprivrednici, članovi UPOS-a, koji su od početka uz studente, su i ovog puta došli traktorima.

Nije to bila samo još jedna akcija, bio je to prizor naroda koji zna na čijoj je strani istina. Samoinicijativna grupa mladih Srbobran ponovo je okupila je Srbobrance, a sve razlike izbrisala je vera u bolje sutra. I svi su došli da potpišu — ne papir, već novu stranicu istorije. Hladnoća je stezala, ali nikoga nije sprečila da dođe. Jer plamen u srcima ovih mladih ljudi je jači od svake zime. Njihova vera u pravedniji sistem i bolju budućnost za sve, greje ceo Srbobran. I stare i mlade, i one koji pamte, i one koji tek dolaze. U mestu koje je predugo bilo okovano strahom, mladi su pokrenuli lavinu koja se više ne može zaustaviti. Lavinu dostojanstva, istine i pobede. Velikim odzivom u Srbobranu, kao i u celoj Srbiji, narod je jasno rekao šta misli. Srpska napredna stranka je prošlost. Srbobran je rekao da budućnost pripada onima koji ne kleče, koji ne ćute, koji ne prodaju dostojanstvo. Budućnost pripada studentima.     

Zato ih moramo podržati. U svakom smislu. Moramo ih zaštititi. Moramo stati uz njih, jer oni stoje za sve nas. Jer oni su naša najlepša slika. Oni su ono najbolje što imamo. Srbija s njima ima šansu. Srbija s njima ima budućnost. I ta budućnost je već počela. Ovim potpisom. Ovom pobedom.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Navikli smo da od ćacija, naročito onih srbobranskih, možemo svašta da očekujemo. Ali i u toj disciplini bezobrazluka, bahatosti i potpunog odsustva osećaja za javni interes, Radivoj Debeljački uspeva da pomeri granice. Njegov poslednji ispad nije samo politički gaf – to je otvorena poruka građanima šta on misli o funkciji koju obavlja i o ljudima koje bi, makar formalno, trebalo da predstavlja.

Predsednik opštine Srbobran razgovara sa građanima. Zvuči normalno, zar ne? Osim što taj razgovor ne organizuje u prostorijama opštine, institucije svih građana, već u prostorijama Srpske napredne stranke! Dakle, ako si građanin – izvoli u stranku. Ako imaš problem – prvo kroči pod stranački krov! Time Debeljački ne ponižava samo one koji su došli da razgovaraju sa njim, već i samu ideju da opština pripada svima, a ne partijskoj centrali.

Posebno je cinično što se sve to dešava u prostorijama stranke koje su u javnosti u Srbobranu simbol mračnih priča, teških optužbi i sumnji, uključujući i javno iznošene navode o fizičkom nasilju nad građanima, o čemu je javno govorio i akademik Šetrajčić. I baš tu, predsednik opštine, predsednik svih građana, odlučuje da “prima narod”! Slika i prilika sistema u kojem je stranka iznad institucija, a funkcija iznad dostojanstva građana.

Šta je sledeće što možemo da očekujemo od Radivoja Debeljačkog? Ako sudimo po njegovim sopstvenim objavama na društvenim mrežama, odgovor se sam nameće. Redovni posetilac Ćacilenda, samoproglašeni ćaci, ponosni nosilac narandžastog komunalnog prsluka, fotografisan kao da je na smeni čistača pokretnih klozeta, a ne na političkom performansu, čovek koji se tim slikama hvali kao da je u pitanju životni uspeh – danas vodi opštinu. foto:Facebook Radivoj Debeljački 

Sutra, ko zna – možda poželi da ceo Srbobran pretvori u jedan veliki Ćacilend, a građane u statistе, poslušne i bez pitanja.

Biografija Radivoja Debeljačkog dodatno pojašnjava ovu sliku. Osim što u svojoj, više nego skromnoj biografiji, navodi da je bio dopisnik tabloidnih novina Blic, Debeljački nema ni jedan jedini dan radnog staža van politike. Prvo radno mesto – funkcija. Jedino iskustvo – stranačko. Za njega bez stranke ne postoji ništa, niti je ikada postojao svet izvan partijskih kancelarija. Znanja, i kompetencija za vođenje opštine nema, ali ima partijsku knjižicu, iskazanu vernost kućnog ljubimca prema stranačkom koordinatoru i spremnost da institucije pretvori u stranačke ispostave. Zato i ne čudi što se ponaša kao vlasnik opštine, a ne kao njen privremeni upravnik u ime građana.

Da za Radivoja Debeljačkog zaista ništa nije sveto, pokazalo se na najogoljeniji mogući način u slučaju otpuštanja profesorki Slavice Filipović, Mirjane Mihajlov i Vesne Vrekić. Dok su ljudi očekivali makar trunku ljudskosti, makar tiho zalaganje ili javnu reč protiv nepravde, Debeljački je izabrao ćutanje. Velika sramota, s obzirom na to da su roditelji Vesne Vrekić i Debeljačkog u kumovskim odnosima. Dakle, ni kumstvo, jedna od najsvetijih institucija u srpskom narodu, za njega ne znači apsolutno ništa. Kumstvo koje se vekovima poštuje više od mnogih zakona, Debeljački je pogazio bez treptaja, jer je stranka iznad svega – iznad obraza, iznad časti, iznad ljudi. Kada čovek bez problema pogazi kumstvo, onda je svako pitanje o njegovoj bahatosti i bezobzirnosti suvišno. Od takvog čoveka se ne očekuje da poštuje građane, institucije ili profesiju. On poštuje samo naredbu koordinatora.

Zato i ne čudi što se ponaša kao vlasnik opštine, a ne kao njen privremeni upravnik u ime građana. Ali dobra vest je da nijedna bahatost ne traje večno. Vreme promena, jasno je kao dan, neumitno dolazi. A kada dođe, Debeljački će, hvala Bogu, imati priliku da se oproba u poštenom poslu. Onom koji zaista zna da radi. Narandžasti prsluk mu, ruku na srce, lepo stoji. JKP „Graditelj“ u Srbobranu uvek ima potrebe za vrednim radnicima koji skupljaju smeće i čiste za drugima. Iskustva već ima – Ćacilend mu nije nepoznat teren.

Svakako, građane više neće moći da ponižava dovodeći ih u stranačke prostorije i glumeći lokalnog šerifa. Funkcije su prolazne, ali sramota ostaje. Radivoj Debeljački je, nažalost po Srbobran, odlučio da ostavi dubok trag upravo u toj kategoriji.

   Ž.B. "Bezcenzure.info"

Studentski pokret i Samoinicijativna grupa mladih Srbobran pozivaju sve slobodoljubive i slobodnomisleće građane da u nedelju, 28. decembra u 14.30 časova, svi budemo zajedno, u srcu Srbobrana, u Centralnom parku na Trgu slobode. To nije samo još jedan događaj, to je poziv na akciju – na simbolički trenutak kada studenti, mladi, i svi mi iz zajednice, možemo da pokažemo da verujemo u promene, i u snagu naše mladosti.

 To je poziv da budemo tu, da se okupimo i zajedno krenemo ka boljoj, svetlijoj budućnosti. Da pokažemo da nismo samo prolaznici u svojim gradovima – da smo građani koji stoje uz svoju decu i njihovu borbu za slobodnu Srbiju.

 Zato Srbobranci, u nedelju svi u park i POTPIŠITE POBEDU. Mladost zove!